Toda Matić-Medić &Živko Begović – Kulturna saradnja dva kontinenta
UVEĆAJ UVEĆAJ
Добродошли!
UVEĆAJ UVEĆAJ
АМАНЕТ ОЦУ КАДА ЈЕ ОТАЦ, С ЈУТРА У ЦРКВУ НА ПРИЧЕСТ ИШАО У НАШ БИ ДОМ СА НЕБА СИШАО МИР БОЖЈИ И СВАКОМ ОД НАС НЕЧУЈНО ПРИШАО КАДА ЈЕ ОТАЦ С ЈУТРА У ЦРКВУ НА ПРИЧЕСТ ИШАО КАД БИ СЕ ОДАЦ СА ПРИЧЕШЋА У ЗЛАТНО ЈУТРО ВРАЋАО СА ЊИМ БИ ВАЗДА МИР БОЖЈИ У … Настави са читањем “АМАНЕТ ОЦУ – Срећко Симић”
АМАНЕТ ОЦУ
КАДА ЈЕ ОТАЦ, С ЈУТРА
У ЦРКВУ НА ПРИЧЕСТ ИШАО
У НАШ БИ ДОМ СА НЕБА СИШАО
МИР БОЖЈИ
И СВАКОМ ОД НАС НЕЧУЈНО ПРИШАО
КАДА ЈЕ ОТАЦ С ЈУТРА
У ЦРКВУ НА ПРИЧЕСТ ИШАО
КАД БИ СЕ ОДАЦ СА ПРИЧЕШЋА
У ЗЛАТНО ЈУТРО ВРАЋАО
СА ЊИМ БИ ВАЗДА
МИР БОЖЈИ У ДОМ НАШ СВРАЋАО
И СВАКОМ СЕ ОД НАС НЕЧУЈНО ОБРАЋАО
КАД БИ СЕ ОТАЦ СА ПРИЧЕШЋА
У ЗЛАТНО ЈУТРО ВРАЋАО
КАД БИ СЕ ОТАЦ ЗБОГ ЗЛА ИЛ` НЕПРАВДЕ СРДИО
И КАД БИ НАС ОЗЛОЈЕЂЕН НЕВИНЕ ГРДИО
ЗНАЛА БИ БРИЖНА И МИЛА МАТИ
У ЦРКВУ СВАГДА ДА ГА ИСПРАТИ
КАД БИ СЕ ОТАЦ ЗБОГ ЗЛА И НЕПРАВДЕ СРДИО
КАДА СУ ОЦА НА ОДРУ У ЦРКВУ УНЕЛИ
МИ СМО СЕ УЦВЕЉЕНОЈ МАЈЦИ ЗАКЛЕЛИ
ДА ЋЕМО ЗА ЖИВОТА ПРЕОСТАЛОГ СВОГА
У ДОМУ ЧУВАТИ ОЧЕВОГ БОГА
И МИР СМО СА ЊИМ У АМАНЕТ УЗЕЛИ
КАДА СУ ОЦА НА ОДРУ У ЦРКВУ УНЕЛИ
НАША МАЈКА Ја бих да заглим уснуле равнице, пре него што крене све да буја, да у шуме још неолистале, зароним пре свих славуја… Са лијом радо бих шуњала гором, до оног старог извора милог, духу се шуме заклела тихо, да знам да кријем тајну ко’ нико… О чујеш ли ме језера вило, одведи ме … Настави са читањем “НАША МАЈКА…….Миладиновић Сандра”
НАША МАЈКА
Ја бих да заглим уснуле равнице,
пре него што крене све да буја,
да у шуме још неолистале,
зароним пре свих славуја…
Са лијом радо бих шуњала гором,
до оног старог извора милог,
духу се шуме заклела тихо,
да знам да кријем тајну ко’ нико…
О чујеш ли ме језера вило,
одведи ме на бал сванућа
да са Месецом попијем вино,
док не замирише погача врућа….
Са оном старом баком на брегу
поседела бих и без речи,
њена доброта , дубоке боре…!
тим доплим дахом све ране лечи….
Солунске приче од старог чиче,
што носи шајкачу и суче брке…
Опростите, али више ми годе,
јер праву мудрост рађају муке…
Кад видим лавину безосећања,
сетим се дубоке гробнице плаве,
почнем да јецам за умрлима,
што за слободу дадоше главе…
Мисли ми лутају Газиместаном,
док се у Лазарици понизно молим,
радо бих бдела на светом месту,
да своме роду залечим боли!
Нек свако српско чедо сазна,
за мајку Србију где год да је,
прошлост и садашњост нек се помире,
у име слоге и старе славе!
(с) Миладиновић Сандра
Kraj bistrog izvora raspletene kose s’ bokalom u ruci stajaše Jasmina zahvataše vodu kao nekad davno u poznatoj pesmi, Šantića Emina. Sve je isto bilo i bašta i cveće, pa i miris plave raspletene kose, samo ja sam baštom prolazio često gledajuć’ Jasminu, njene noge bose. O… bila je lepa jest’ tako mi vina, zanese … Настави са читањем “JASMINA – Milovan Petrović”
Kraj bistrog izvora
raspletene kose
s’ bokalom u ruci
stajaše Jasmina
zahvataše vodu
kao nekad davno
u poznatoj pesmi,
Šantića Emina.
Sve je isto bilo
i bašta i cveće,
pa i miris plave
raspletene kose,
samo ja sam baštom
prolazio često
gledajuć’ Jasminu,
njene noge bose.
O… bila je lepa
jest’ tako mi vina,
zanese me poput,
Šantića Emina.
I danas prolazim
kraj izvora starog
i kraj bašte cvetne,
priznajem pred svima,
ne miriše više
raspletena kosa
udala se davno
iz bašte Jasmina.
Sad Šantića kunem
za ideju, pesmu,
preda mnom je prazna
sad čaša od vina
i proklinjem onaj
izvor ili česmu
kud šetaše nekad
Šantića Emina.
Milovan Petrović
[ti_audio media=”49495″] ПАУЧИНА Ko није прошао ивицом стакла Нестварна жеља није га такла Ниједна нота душу распарала Његова душа нон стоп је спавала… О соле мио ко није шаптао Дрхтаве дланове није опекао Бар једном остао без имало даха Зрак га је мимоишао попут маха…. Ко не примећује туђу тугу, Из пепела не устаје два … Настави са читањем “ПАУЧИНА……..Миладиновић Сандра”
[ti_audio media=”49495″]
ПАУЧИНА
Ko није прошао ивицом стакла
Нестварна жеља није га такла
Ниједна нота душу распарала
Његова душа нон стоп је спавала…
О соле мио ко није шаптао
Дрхтаве дланове није опекао
Бар једном остао без имало даха
Зрак га је мимоишао попут маха….
Ко не примећује туђу тугу,
Из пепела не устаје два пута јачи,
Ко руку није пружио другу,
Тај реч ЧОВЕК не зна шта значи…
Кога не боле срушене зидине
И због сирочади не зајеца
Ко не зна шта значи топли дом
Тај никада неће имати срца…
Пустош ће тећи његовим венама
Илузија да живи убиће га
Док стрмоглаво жури за факирима
Остаће паучина овога света!
(с) Миладиновић Сандра
О МОЈОЈ РАСИНИ…. О мојој реци певају птице када јој пролеће угледа лице и када лишће почне да пупи тихо процвета маслачак жути… О мојој реци шапуће Месец док се заљубљено огледа у њој сродна је душа навек јој био а она њему кат-кад и бол…. О њој сањају још нерођени несвесни свога постојања она … Настави са читањем “О МОЈОЈ РАСИНИ….Миладиновић Сандра”
О МОЈОЈ РАСИНИ….
О мојој реци певају птице
када јој пролеће угледа лице
и када лишће почне да пупи
тихо процвета маслачак жути…
О мојој реци шапуће Месец
док се заљубљено огледа у њој
сродна је душа навек јој био
а она њему кат-кад и бол….
О њој сањају још нерођени
несвесни свога постојања
она је лек који румени
заласком Сунца… тихо одзвања….
О мојој реци вољени ћуте
док чврсто грли најдубље тајне
кријући њене најлепше куте
жубори кротко док други слуте…
O мојој реци све бих вам рекла
када бих речи имала праве
сваки јој камен, нит, позлаћени,
обе јој обале надкриле гране…
И жури она негде далеко
колико жедних је напојила?
О њој шапућу сва топла лета
за њом вапије ледена зима…
Негде у шкољци недокучиве
попут бисера роје се тајне
тај дах и згоду да је заведу
па често навиру усне јој бајне!
(с) Миладиновић Сандра
ВОКАЛИ Они су тонови блистави, од гласних жица зависни, ваздух их кити као тонске нити У целој октави. Имају дисајне путеве чисте, хармоничне, вибрантне, сонорне. А- као асонанца, Е- се енергично размахује, не ескивира, помаже блиставо, Беатриче међу вокалима. Е- је развучен као смех, као мајстор који га сонира с муком јер хоће … Настави са читањем “Vokali”
ВОКАЛИ
Они су тонови блистави,
од гласних жица зависни,
ваздух их кити као тонске нити
У целој октави.
Имају дисајне путеве чисте,
хармоничне, вибрантне, сонорне.
А- као асонанца, Е- се енергично размахује,
не ескивира, помаже блиставо,
Беатриче међу вокалима.
Е- је развучен као смех, као мајстор који га
сонира с муком јер хоће да жице грла
напрегне до понора,
И- кад је високо, гуши као кашаљ,
стегне вилице иглама али је веза
вокала без умлаута,апотеоза српска.
О- је природно огласје, ономатопеја,
звучна осцилација, Отело без Дездемоне.
У- је ужас јер све потроши брзо,
као совин хук уздах се отме бурно,
као водоскок, умори се па сатре
док га А или О енергично прекоре
као учитељ свога ђака.
Породица вокала живи као хармонија,
као весела дружина распевана,
као дрхтаји ваздушне сирене,
ангажовано подносе све промене,
ефективно,инспиративно, опрезно, узорно.
Једно вибрантно Р- је дивни помоћник раскоши,
рушилачки охол као рокада кад штити владара,
рембрантовски величанствен,
првак у рвању са осталом браћом вокалском.
Р- је певачки рубато,
Као виолина кад јеца пицикато,
рапсодија развучена у рондо,
вокалски систем дрема тамо
где Р господари, узме реч у своје руке
па без по муке, као хрт кад стигне плен,
као божански врт, судбински прст
који пресуђује као смрт.
ВРЕМЕ ЈЕ ЗА ЧИСТИЛИШТЕ Сваком пролазнику и одбеглом робијашу што тамницу своју домом за ситне радости прозва Сваком детету што очима тумачи језик птица и што га за трпезу безимена скитница позва Сваком цвету што зори враћа осмех а земљи вечност лепоте и сваком песнику што стих му се оте док ноћ у свитање … Настави са читањем “ВРЕМЕ ЈЕ ЗА ЧИСТИЛИШТЕ -Срећко Симић”
ВРЕМЕ ЈЕ ЗА ЧИСТИЛИШТЕ
Сваком пролазнику
и одбеглом робијашу
што тамницу своју
домом за ситне радости
прозва
Сваком детету
што очима тумачи језик птица
и што га за трпезу
безимена скитница
позва
Сваком цвету
што зори враћа осмех
а земљи вечност лепоте
и сваком песнику
што стих му се оте
док ноћ у свитање пласти
и свакој ласти
што се у погледу сликара гнезди
ветру што кроз снове немирне језди
и свему што живети иште
понављам с јутра
понављам ћутке и гласно
време је за чистилиште.
Марат, марч, кожодер, дерикожа „Марат кози пријети, кожу ћу ти здријети“… Прљаве крпе снијега, около се вуку… Збркани ланци ждралова, уморни…ко да ће мријети, криче… Надиру воде смећарице… ледомеље… Све је у хуку, све је у буку… Превртљив свлак је ожујак Баба Марта, гладна намрштена… Зима је репом ошину, зубати марч, мрчем је омрчи… Недаде … Настави са читањем “МАРТ”
Марат, марч, кожодер, дерикожа
„Марат кози пријети, кожу ћу ти здријети“…
Прљаве крпе снијега, около се вуку…
Збркани ланци ждралова, уморни…ко да ће мријети,
криче…
Надиру воде смећарице…
ледомеље…
Све је у хуку, све је у буку…
Превртљив свлак је ожујак
Баба Марта, гладна намрштена…
Зима је репом ошину,
зубати марч, мрчем је омрчи…
Недаде јој жива дамара,
За јарчевима да потрчи…
Превртљив свлак…ожујак
И како марач одмиче,
тихо нечудом…
Зрачак сунчев танани,
Рогату бабу раздробиће…
С јарчевима да је сахрани…
За тебе што ми у снове зађеш и пронађеш сваки тренутак нежности. За тебе чијим именом назвах све улице којима наше стопе ходају За твоје лице са којим оживеше звезде падалице и кише посташе топле и меке. За јутра која ме радују када су све туге света туђе и далеке За тебе у овом предивном … Настави са читањем “(мојој) ЖЕНИ – Срећко Симић”
За тебе
што ми у снове зађеш
и пронађеш сваки тренутак нежности.
За тебе
чијим именом назвах све улице
којима наше стопе ходају
За твоје лице
са којим оживеше звезде падалице
и кише посташе топле и меке.
За јутра која ме радују
када су све туге света туђе и далеке
За тебе у овом предивном дану
ја немам ништа
осим ово срце на длану
Срећан осми март свим женама света