www.poezija.rs

Я не понимаю

Я не понимаю,
како све то смеју,
Я часто думаю,
зашто све то раде,
Я полагаю, что сновидения,
ал’ узелуд све је, правде више нема!
В моей душе,
настанила туга,
нигде не брат,
а крв је ко вода,
пролитая дни,
расули се сати,
потерянное время не вернется,
СХВАТИ!
Миладиновић Сандра Мајра

ШАРЕНИ ЛЕПТИР

Не, не надам се ја шареном лептиру јесени у рукама свакога човека, јер не види га свако, а онај који га види он га само нежно и лако придржи на испруженом длану и сачека, док се диви његовој лепоти, да поново полети у непознато! Гледају се тако њих двоје, две душе заљубљене у небо, и притом осећају сваки покрет, сваки дах, сваки титрај душе онога другога, али и то, да их спаја живот и радост, али понекада туга и сламка спаса! Та сламка је јача од челичног моста, моћнија од најдебљег стабла Баобаба и дуга попут лествица до неба!
Ко види такве јесење стазе посуте ћилимом од лишћа липе, храста, букве, јасена …. тај види да вијугају као реке планинских предела наше прелепе Србије и изгледају као да воде до оних старинских кућа наших прадедова, са доксатима, на чијим прозорима и басамцима висе разгранате мушкатле, испред којих стоје обучени у традиционалној српској ношњи мушкарац са шајкачом и жена у шамији, а на столу испод липе пред кућом, већ са капије се види слатко од шумских јагода и сатлик са домаћом ракијом, послужење за путника намерника. Нека се нађе ту да ублажи умор, скрати муке и да наду непознатом путнику, а то би била и срећа за ове две напаћене душе које су задојене гостољубивоћу! То је прво чиме су задајана српска новорођенчад некада. Можда ће неко негде, тамо далеко, помишља она… мајка Милена, неко тамо… случајно дочекати њихово чедо, сина Милоша, кога је живот понео својим крилима, и пружити му милост када му је најпотребнија! Сетиће се он тада својих старих и продужиће корење према матици којој припада. Неће дозволити да му син и кћи не знају матерњи језик и не воле свим срцем завичај и домовину. Не умире српска душа тако лако ни у даљини, ни у беспућу, ни на голготи…Векови су све рекли, а стара грли кошуљу сина и мирише је привијајући је уз себе, док отац прикрива вешто мушке сузе, јер авај, срамота је мушарцу да призна патњу и покаже да га мори бол! Ипак јецај се отима из његових груди и Милена га тихо пригрли, па тако на трен осташе ћутећи и без речи се разумевајући! Живот је то, знају обоје!
Иза такве јесење измаглице стоји мајка Стојанка са њих малих шесторо док чека Обрена са Цера! Тамо се крупне и важне битке воде, али да ли ће се њихов храниоц и домаћин вратити, не сме ни помислити!? Гледа она тако, од најстаријег Милана до најмлађе Станице, своја чеда и дозива их на парче проје и комад сира, а они, они би јој се у недра, косу и руке завукли колико им очи траже љубави и заштите и колико желе да усреће и утеше своју мајку! Прислоне главе на њене груди и тако шћућурени слушају како јако бије њено срце које сву снагу и разборитост сакупља из њих и за њих….А , таквих мајки је на хиљаде било….Е, Боже мој помози мајци Србији иза свих ових виђених и невиђених или заборављених стаза! Помози јој да васкрсне, живне и пружи своје шаре где год се говори српским језиком!
Ноћас је кренула тиха јесења киша, а јутрос ветар на махове и сунце на прамичке, као оно за ”тили час”! Онако топла, из кревета одмах је кренула напоље мала Дуња! Мајка је само чула шкрипу спољних врата за њом! Дуња је кренула према помоћним зградама , а шарени лептир, као неко старо митко биће, је излетео испод ајата и слетео Дуњи на пегав носић. Застала је и укипила се, скоро не дишући, само да што дуже ужива у овом изненадном шареном пријатељу. Чаробни тренутак је био нешто посебно, али га је прекинуо јак удар грома. За трен је настало разочарење у овој младој души! Зашто је и због чега ово морало да се деси? Да ли је овај тренутак био сновиђење! Чула је дозивање и брзо отишла да доручкује. За столом је владала нека чудна тишина. Није имала снаге ни храбрости да све ово прекине. Чуо се сваки срк, и дубок уздах мајке. ”Знаш кћери”, прекинуо је тајац отац Марко,” добили смо породичну визу и селимо се срећо за Аустралију. Овде је тешко, а тата и мама ће ти тамо пружити лепши и сигурнији живот!” Плаховито је устала и уплакана истрачала напоље. Тражила је лептира и угледала га на кори ораха испред куће. ” Ту се кријеш несрећниче!?”, помислила је. Киша је стала, а он се враголасто врпољио као да баш њу чека.
Пришла му је лагано и пажљиво као да гања духа и шапнула ” Не, нећу те заборавити, и вратићу се знај, слушај и запамти! Видећемо се ми…!
Одлетео је, а она је повикала гласно” Чујеш ли, хеј!” Чула је само ехо свога гласа и погнуте главе отишла на починак! Сањала је велики страни град! Ујутру је устала спремна на нове изазове и убеђена да лептира никада неће ни заборавити ни изгубити, а ни он њу! Пришла је мајци и чврсто је загрлила гледајући је сигурно својим дубоком црним очима! У очима мајке, сигурна је била, видела је враголастог шареног лептира!
Миладиновић Сандра Мајра

ОБЕЋАНА ТАЈНА

Пролеће је изнова подизало своју крунисану главу са које је падала густа разнобојна коса, а из које су вирили нежни изданци и пупољци његових весника. Развигорац ју је мрсио и разносио пољима низ реку. Решило је оно да прошета поспаним крајем пред само свитање, а руменило је већ кретало са истока. Корак по корак, да не пробуди неко уснуло чедо или уморног радника, мајку, која још који трен па устаје да би спремила оброк нејачи, да не повреди младу тек никлу траву, нану и мајчину душицу, да се не замери неуморној реци…. Као што то у животу често бива, па набасаш на пут којим ниси хтео поћи,одавде до онде, оно се наједном нађе на улици најближег града. Из једне зграде са прозора се помаљала сићушна главица разбарушене косе која је сетно гледала у даљину. Била је то Нина, девојчица крупних зелених очију која је одавно волела да посматра звезде. Мислила је да се негде горе, млади и заносни, са њима врте и светлуцају њени мајка Исидора и отац Павле, које није имала среће ни да упозна….Знала је да пробди читаву ноћ очију упртих према небу. Најтеже су јој биле оне туробне, мркле и непробојне ноћи, оне без сјајних пријатеља. И ове ноћи неуморно је посматрала ведро небо и огромно звездано коло. Она је знала немушти језик којим се споразумевала са њима. Веровала је у то. Питала се зашто јој нису дали име Даница по њеној омиљеној звезди? Када угледа по коју звезду падалицу знала је да тугује данима, док јој тета Љиља није објаснила да то није звезда већ камен који из утробе мрака залута у непознато двориште при чему сагори, скоро увек, пре него што стигне до тла! Ух, како јој је од тих речи пао терет са, тих дана неутешне, душе! Загрлила је тета Љиљу тако јако да ова просто није могла да дише и питала се одакле тако сићушној девојчити толика снага. Подигла јој је прамен плаве косе и пољубила топло чело. ”Иди да спаваш срећице.”, тихо јој је рекла тета Љиља, а она се послушно завукла полако испод покривача да не би пробудила осталу децу у соби. Следећег дана је била срећнија него икада и зарекла се да никада више неће толико патити.
У школи је највише волела математику и природу и друштво. Тако је мало боље упознала свет око себе и његове тајне. Мада, чинило јој се, за њу уз звезде не постоји непознато, јер све је бесконачно као и живот, па тако неко када умре одлази међу звезде и тамо наставља да живи! Знала је да јој је мајка умрла када ју је рађала, а отац Павле се пропио и у другој години њеног живота завршио трагично под точковима непознатог аутомобила. Пита се често зашто је морало све то да се деси и то баш њој, баш њеним родитељима?! Волела би да седи између њих двоје и ужива у њиховој близини и топлоти њихових душа и осмеха.Ничега се скоро не сећа, има само неколико слика, машту и досије о себи у сиротишту. Зато када неко од деце има посету, она се лагано повлачи иза зграде где је неопажено довукла једну бачену гуму аутомобила, комшије до сиротишта, и крила је у жбуњу украсног биља већ више месеци. Питала се како ће успети да је сакрије када оголе гране и падне снег и где ће онда проводити своје усамљене тренутке?! Волела је да седне на гуму, завали се у њу као некакву фотељу, и дуго, дуго размишља. Губила се у маштањима, па су је једном умало пронашли у скровишту. Али, лудо се заваравала да тета Љиља не зна њену тајну. Све је она знала о сваком детету, мада ју је ова необична девојчица посебно инспирисала својом духовном лепотом, знатижељом и маштом. Нина је била самостална, друштвена… када је хтела,….. хумана и правична, али није дала никоме да угрози њену личност. Била је сасвим јасна и зачудо сва су деца то поштовала. Била је некрунисани поглавица, несвесна своје титуле. И старија деца су је поштовала, а да она томе није придавала значај, нити је то било када злоупотребљавала. Тета Љиља је зато само понекада пружала руку помоћи овом девојчурку, а нежности колико и свој другој деци. Све је било у умереним дозама, јер знала је да би је помоћ у неким ситуацијама повредила. Опет, угао ока био је често уперен баш у њеном правцу, онако тајно, да то ама баш нико и не посумња.
Е ето, ту девојчицу разбарушене косе и крупних зелених очију угледало је Пролеће и дуго из прикрајка посматрало, док је јутро увелико свитало. Онда када су се сви већ будили, девојчица је можда тек пар сати спавала. Изгледала је мало бледуњаво, али се у ничему другом није примећивао њен умор или одсутност пажње! Чудо има своје разлоге и своје тренутке, па се зато се и назива чудом.
Била је Нина посебна, не само другима већ и њему, крунисаном Пролећу. За њега је била ова крхка, а јака и храбра девојчица, један од најређих цветова тешко доступних крајева. Припремило је за њу једну тајну изненађења.
Након кратког времена у дворишту сиротишта никао је изданак који је необично брзо растао. Људи из управе су хтели да га се реше и послали су помоћног радника да то уради. Оруђе се поломило пре него што је ишта урадио, при првом ударцу у земљу. Дечица су се скупила около као пчеле из оближње кошнице на мирисну ливаду. Тетка Љиља је пришла да види о чему је овде реч, и схватила да они не желе да овај нови живот буде угрожен. Од тада је ова необична биљка имала посебан третман. Била је ограђена, заштићена и редовно поливана. Расла је као из воде и убрзо су схватили да је то јабука, али бринуо их је њен убрзан раст. Она не само да је цветала и везала плодове, већ је и била тако граната и пуна густе шуме зеленог лишћа. Њена крошња је била као престо. Сви су је само посматрали, али нико се није пентрао по њој. Једне вечери у септембру, када је Нина, као и обично гледала звезде, угледала је необичан сјај у крошњи трешње. Неопажено се извукла из спаваонице и попела се севши баш на најлепше место крошње …престо. Схватила је да је то био само Месечев сјај, али доживљај није био никако мање узбудљив за њу. Гледала је целу ноћ звезде у наручју јабуке, тако заспала и притом сањала необичан сан, али тихом гласу из сна је обећала да никоме никада о томе неће причати већ ће његове поруке преносити својим делом. Те јесени је јабука било толико да су се сва деца заситила њихових сласти, а колачи од ових јабука били су посебног укуса.
Прошло је много година, и тајна је остала тајна, а чудо је остало чудо. Нина је била одрасла жена коју је красила женственост, одважност, мудрост и знање. Завршила је новинарство и радила у познатој информативној кући, а узгред је објавила неколико књига за децу. Добијала је награде, али јој нису много значиле, ни сама није знала зашто, јер је имала осећајну душу? Људе је волела, али је од њих већ пуно пута осетила завист и злобу, на коју на почетку није била спремна. Схватила је да их не може променити силом, већ само обећаном тајном. Њено дело и појава су били обасјани звездама, а она их је носила сасвим спонтано кроз живот. Знала је да је свако добро благослов. Тог дана када је завршила своју нову књигу
” ОБЕЋАНА ТАЈНА”, са сузама среће је пожурила аутомобилом са посла до Ташмајданског парка, где јој је у загрљај полетела ћерка Исирода, а затим се из позадине придружио муж Петар који је обе чврсто загрлио! Били су срећни више него икада, а да нису били ни свесни да их за непун месец чека још једна тајна!
После више од годину ипо, коначно су нашли мало времена да посете Нинине почетке и тета Љиљу! Јабука је била млађа него икада, као да јој предстоји вечност. Сво четворо су јој пришли и свој деци сиротишта изделили по књигу и пакет слаткиша. Четврти је био замотуљак звани Коста.Тета Љиља је била у пензији и живела на Багдали II. Била је болесна и стара, али пресрећна што види Нину са породицом испред себе у Крушевцу!Она је била одрасла копија мале Нине, ништа се није изменило, а опет ,све је било другачије!Сузе среће су јој наврле на очи и текле су као река. Њена Нина, једно од њене деце којима је посветила сав свој живот и рад пред њом је стајала срећна, а то је и њен успех, записано је међу звездама. Ништа није узалудно! Била је тета Љиља срећнија него икада!
А пролеће, које је баш тих дана качило свуда своје најлепше украсе , нашло је времена за овај тренутак обавијен вечном тајном, и замислите ,заплакало је од среће! После ситне кише пролећних суза, појавила се прелепа дуга!

Миладиновић Сандра Мајра