ШАРЕНИ ЛЕПТИР…..Миладиновић Сандра Мајра

ШАРЕНИ ЛЕПТИР Не, не надам се ја шареном лептиру јесени у рукама свакога човека, јер не види га свако, а онај који га види он га само нежно и лако придржи на испруженом длану и сачека, док се диви његовој лепоти, да поново полети у непознато! Гледају се тако њих двоје, две душе заљубљене у … Настави са читањем “ШАРЕНИ ЛЕПТИР…..Миладиновић Сандра Мајра”

No votes yet.
Please wait…

srpkinja-novo

ШАРЕНИ ЛЕПТИР

Не, не надам се ја шареном лептиру јесени у рукама свакога човека, јер не види га свако, а онај који га види он га само нежно и лако придржи на испруженом длану и сачека, док се диви његовој лепоти, да поново полети у непознато! Гледају се тако њих двоје, две душе заљубљене у небо, и притом осећају сваки покрет, сваки дах, сваки титрај душе онога другога, али и то, да их спаја живот и радост, али понекада туга и сламка спаса! Та сламка је јача од челичног моста, моћнија од најдебљег стабла Баобаба и дуга попут лествица до неба!
Ко види такве јесење стазе посуте ћилимом од лишћа липе, храста, букве, јасена …. тај види да вијугају као реке планинских предела наше прелепе Србије и изгледају као да воде до оних старинских кућа наших прадедова, са доксатима, на чијим прозорима и басамцима висе разгранате мушкатле, испред којих стоје обучени у традиционалној српској ношњи мушкарац са шајкачом и жена у шамији, а на столу испод липе пред кућом, већ са капије се види слатко од шумских јагода и сатлик са домаћом ракијом, послужење за путника намерника. Нека се нађе ту да ублажи умор, скрати муке и да наду непознатом путнику, а то би била и срећа за ове две напаћене душе које су задојене гостољубивоћу! То је прво чиме су задајана српска новорођенчад некада. Можда ће неко негде, тамо далеко, помишља она… мајка Милена, неко тамо… случајно дочекати њихово чедо, сина Милоша, кога је живот понео својим крилима, и пружити му милост када му је најпотребнија! Сетиће се он тада својих старих и продужиће корење према матици којој припада. Неће дозволити да му син и кћи не знају матерњи језик и не воле свим срцем завичај и домовину. Не умире српска душа тако лако ни у даљини, ни у беспућу, ни на голготи…Векови су све рекли, а стара грли кошуљу сина и мирише је привијајући је уз себе, док отац прикрива вешто мушке сузе, јер авај, срамота је мушарцу да призна патњу и покаже да га мори бол! Ипак јецај се отима из његових груди и Милена га тихо пригрли, па тако на трен осташе ћутећи и без речи се разумевајући! Живот је то, знају обоје!
Иза такве јесење измаглице стоји мајка Стојанка са њих малих шесторо док чека Обрена са Цера! Тамо се крупне и важне битке воде, али да ли ће се њихов храниоц и домаћин вратити, не сме ни помислити!? Гледа она тако, од најстаријег Милана до најмлађе Станице, своја чеда и дозива их на парче проје и комад сира, а они, они би јој се у недра, косу и руке завукли колико им очи траже љубави и заштите и колико желе да усреће и утеше своју мајку! Прислоне главе на њене груди и тако шћућурени слушају како јако бије њено срце које сву снагу и разборитост сакупља из њих и за њих….А , таквих мајки је на хиљаде било….Е, Боже мој помози мајци Србији иза свих ових виђених и невиђених или заборављених стаза! Помози јој да васкрсне, живне и пружи своје шаре где год се говори српским језиком!
Ноћас је кренула тиха јесења киша, а јутрос ветар на махове и сунце на прамичке, као оно за ”тили час”! Онако топла, из кревета одмах је кренула напоље мала Дуња! Мајка је само чула шкрипу спољних врата за њом! Дуња је кренула према помоћним зградама , а шарени лептир, као неко старо митко биће, је излетео испод ајата и слетео Дуњи на пегав носић. Застала је и укипила се, скоро не дишући, само да што дуже ужива у овом изненадном шареном пријатељу. Чаробни тренутак је био нешто посебно, али га је прекинуо јак удар грома. За трен је настало разочарење у овој младој души! Зашто је и због чега ово морало да се деси? Да ли је овај тренутак био сновиђење! Чула је дозивање и брзо отишла да доручкује. За столом је владала нека чудна тишина. Није имала снаге ни храбрости да све ово прекине. Чуо се сваки срк, и дубок уздах мајке. ”Знаш кћери”, прекинуо је тајац отац Марко,” добили смо породичну визу и селимо се срећо за Аустралију. Овде је тешко, а тата и мама ће ти тамо пружити лепши и сигурнији живот!” Плаховито је устала и уплакана истрачала напоље. Тражила је лептира и угледала га на кори ораха испред куће. ” Ту се кријеш несрећниче!?”, помислила је. Киша је стала, а он се враголасто врпољио као да баш њу чека.
Пришла му је лагано и пажљиво као да гања духа и шапнула ” Не, нећу те заборавити, и вратићу се знај, слушај и запамти! Видећемо се ми…!
Одлетео је, а она је повикала гласно” Чујеш ли, хеј!” Чула је само ехо свога гласа и погнуте главе отишла на починак! Сањала је велики страни град! Ујутру је устала спремна на нове изазове и убеђена да лептира никада неће ни заборавити ни изгубити, а ни он њу! Пришла је мајци и чврсто је загрлила гледајући је сигурно својим дубоком црним очима! У очима мајке, сигурна је била, видела је враголастог шареног лептира!
Миладиновић Сандра Мајра

(Прочитано: 34 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 692.283 пута)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif