ОРАЧИ ЊИВА ЉУДСКИХ ДУША – Дане Стиљковић
Кроз шуму
Људских душа
Јахали су
На виловитим коњима
Шекспир и Достојевски
И без компаса
Путем својих сенки
Вођени дослухом
Ишли мраком
Према изласку сунца.
Ноћ је била дуга
А зора птице
Још није будила
Шекспир је крчио
Шипражје шума
Хамлетовог лудила.
На време ил’ невреме
Насред животне сцене
Достојевски у Сибиру
Пун словенског пркоса
Мој краљу Лире
Шекспир театрално баца
Ужарено жезло
Англосаксонског хаоса.
Из Мртвог дома
Достојевски крвљу пише
Пером и мастилом
Износи крст на леђима
Из пакла
Раскољникове душе.
© Дане Стиљковић
ПОНОСНА ТОПЛИЦО – Зоран Стошић
Тамо где се Радан
и Јастребац грле
баш испод Југ Богданове куле
поред Хисара Топлица се чудно савија
и тече узводно баш за инат свима
не може јој ништа ни осека ни плима.
И тамо где Радан
то Јастребцу шапће
и небо Прокопију спава у скуте
Топлица у покличу вечном
одјекује славом главе уздигнуте.
Черкез мало грли те
рука Јабукара
сневајте о Табан мали
окићени сте а да то
нисте чак ни знали
у егенду славе
прве у вароши Черкез мале.
Теци Топлицо узводно и поносно
поред Хисара где светли
Југ Богданова кула
Топличани нека вам је слава
увек уздигнуте главе
славите прошлост буне и побуне
Топличанину гвозденог пука сине
не дај да ти срце погине
док путујеш у небеске висине.
Славно Прокупље на реци Топлици
поносно собом где време љуби
руку гвозденом пуку.
Топлицо крају чувених боема
Драинчева ти деца славу доносе
и мирис Прокупачких чокота
до вечности уздижу и проносе.
© Зоран Стошић
REKE ŽIVOTA – Milovan Petrović
Moj je život hirovita reka
niz slapove što nemirno teče
sve tražeći neko bolje mesto
kroz vrbake krivudala često.
Bez korita skoro bi ostala,
u mladosti silno nabujala.
Volela si te obale njene,
sve vrbake i u vodi stenje
pa bi često noćima sanjala,
kako bi se u njoj okupala.
Ti, rečica nemirna i čila
uvek si mi srcu draga bila.
Tvoje vode s’ mojom se mešale,
i zauvek zajedno ostale.
Smirila je mala reka veću,
obadvoma donela je sreću.
Sada eto dok se spušta veče
naša reka mirno ušću teče.
Milovan Petrović
УВЕК ЈЕ ГРЕХ ВОЛЕТИ СИНЕ! – Миладиновић Сандра Мајра
Данас је грех волети сине,
Грех је веровати у светлост звезда,
Научи зато да живиш с’ тиме,
Буди као птић, полети из гнезда!
И не чуди се што ће ти књига
Често једини пријатељ бити
А крив ћеш бити што ће ти слово,
Знање и мудрост из чаше пити…
Не причај сваком да си ко река,
да си ко галеб над океаном
Никада ти неће опростити,
Што летиш боље с’ дубоком раном!
И смех твој биће опорог укуса,
Твоја доброта, реч која вређа,
Кад савест сине постане нечиста
мутан је поглед испод веђа…
Издаја није трен, већ вечност
Плешће се стално у твоје риме,
Највише заболеће што ће камење
Многи бацати на твоје врлине…
За пријатеља срце ћеш дати
Али да прави је нећеш знати
Онако док иде ти све од руке,
Док си на трону усред луке…
Проћи ће године веселе, луде,
Проћи ће и оне тужне, големе,
Куда све воде назрети можеш,
Ти добро чини уз свако бреме…
Ако ми одеш негде далеко,
Никад се немој одрећи Крста,
Ни своје Мајке, ни ових поља,
Јер твоја душа постаће пуста!
Знам, знање може много да боли,
Што више знаш бол је већи,
Лепи мој анђеле ради шта волиш,
Али се Српства немој одрећи!
Можда ћеш знати језике многе,
Метрополе ће ти бити на длану,
Сви ти тргови и улице широке,
Кад гране сунце окрени главу!
Данас је грех волети сине,
Увек ће бити, тако је вазда,
Ти не дозволи да те то сломи,
Убила би те небеска казна!
Кад једном прође време лутања,
Пронађеш себе и осврнеш се,
Можда ме неће више бити,
Ал’ кућни праг чека на тебе!
Чекаће те они врбаци,
И моја душа лутаће њима,
Долети с’ птићима,рођено моје,
И мајци Србији рашири крила.
Немој да замераш среброљупцима,
Опрости браћи због незаситости,
Увек је грех волети сине,
Али је најтеже човек бити!
(с) Миладиновић Сандра Мајра
