Nekad u mraku zasijaju oci i jasno vidis ispred sebe da ponekad nisu sve dobre noci iako mislis da su tu zbog tebe Decaka sa pola duse na put sam poslao Dodje vece i odrastes to nisam zeleo Ne ce se vratiti deo duse Koji sam na put poslao Mrzeti zivot cela da bude Ne … Настави са читањем “Pola duse”
Poraniš, požuriš negde misliš da sve ti je dato da sve je stvoreno za tebe biseri, dragulji, zlato. Veselo pojuriš, zastaneš ne znaš na koju bi stranu sve ti je na dohvat ruke ali u “sutrašnjem ” danu. Nisi baš imao sreće tog čudnog, kišnoga dana, već sutra te sreća čeka tebi je obećana. I … Настави са читањем “PORANIŠ, POŽURIŠ – Milovan Petrović”
Poraniš, požuriš negde
misliš da sve ti je dato
da sve je stvoreno za tebe
biseri, dragulji, zlato.
Veselo pojuriš, zastaneš
ne znaš na koju bi stranu
sve ti je na dohvat ruke
ali u “sutrašnjem ” danu.
Nisi baš imao sreće
tog čudnog, kišnoga dana,
već sutra te sreća čeka
tebi je obećana.
I opet ustaješ čio
zasučeš rukave svoje:
“Danas ću uzeti sve.
Danas je ovde sve moje.”
Eh… Opet ista priča
tako je dan za danom,
lagano dok stariš izmiče,
sve što ti je “obećano”.
Jednog se jutra budiš
umoran… u misli zanesen;
“Kap sam u moru samo,
stiže me starosti jesen”.
Tad shvatiš da sve je uzalud bilo
sva ona nadanja tvoja,
da život je jedini dragulj samo,
i da nam je od Boga dat
da u njemu uživamo.
Godine nakon… Tiho ko troma tišina Obilazim puste ulice zalađa Hocu opet da budem istina Na izvoru novih uviranja Hocu tiho u tišini sjenke Da se nadam s kraja na početk Da se skrasim kraj potonje humke I zagrlim izgubljenu nadu Neću pokrov od tuđijeh suza Neću lelek ni plakanja tuđa Treba spremit sva moja … Настави са читањем “GODINE NAKON… -Svetozar N.Popović”
Godine nakon…
Tiho ko troma tišina
Obilazim puste ulice zalađa
Hocu opet da budem istina
Na izvoru novih uviranja
Hocu tiho u tišini sjenke
Da se nadam s kraja na početk
Da se skrasim kraj potonje humke
I zagrlim izgubljenu nadu
Neću pokrov od tuđijeh suza
Neću lelek ni plakanja tuđa
Treba spremit sva moja nadanja
Moju prošlost u moja stradanja
Lelek čujem leleče vrijeme
Okolo je naslon za bunjišta
Otišlo je i povratka nema
Blijedi ono što donese juče
Kišne kapi sa vreloga lica
Liju priču proteklih godina
Tamne bore sa mračnoga čela
Ispričaše priču na ova bunjišta
Nema više stare jeke
Utihla je nova nada
Strmi potok sad ne valja
Moju prošlost zagrljaja
Nema više na kraj sela
Moje nade i vapaja
Ode vrtlog od vremena
Čekam potop mjesto raja
“Da sam znao da ce me sve vreme budno gledati,ranije bih je budio.”
“Da sam znao da ce me sve vreme budno gledati,ranije bih je budio.”
Tri tačke i upitnik Mislila sam da si drugačiji, kao i da ne možeš biti svačiji. Osmeh tvoj mi je pričinjavao radost, godine tvoje su me vraćale u ranu mladost. Vrcavost i veselost tvoja,bojili su život moj, ali ipak ispade da bih ja tebi bila samo broj. Ni drugarstvo da prihvatiš ne znaš, pitaš se … Настави са читањем “Tri tacke i upitnik- Zorana Jovikic”
Tri tačke i upitnik
Mislila sam da si drugačiji,
kao i da ne možeš biti svačiji.
Osmeh tvoj mi je pričinjavao radost,
godine tvoje su me vraćale u ranu mladost.
Vrcavost i veselost tvoja,bojili su život moj,
ali ipak ispade da bih ja tebi bila samo broj.
Ni drugarstvo da prihvatiš ne znaš,
pitaš se zaljubljenost to li je,samo to znaš.
Previše si okrenut sebi da bi mario za druge
i nekome doneo i sreću umesto sramote i tuge.
Zato ovde ne mogu da stavim zapetu,
ali tesko mi je da stavim i tačku.
Nek ostanu tri tačke i upitnik,
kao podsetnik da uz tebe nisam bila važnija i drugačija,
ali ne brinem,jer ipak neću biti svačija.
Moj je život hirovita reka niz slapove što nemirno teče sve tražeći neko bolje mesto kroz vrbake krivudala često. Bez korita skoro bi ostala, u mladosti silno nabujala. Volela si te obale njene, sve vrbake i u vodi stenje pa bi često noćima sanjala, kako bi se u njoj okupala. Ti, rečica nemirna i čila … Настави са читањем “REKE ŽIVOTA – Milovan Petrović”
Moj je život hirovita reka
niz slapove što nemirno teče
sve tražeći neko bolje mesto
kroz vrbake krivudala često.
Bez korita skoro bi ostala,
u mladosti silno nabujala.
Volela si te obale njene,
sve vrbake i u vodi stenje
pa bi često noćima sanjala,
kako bi se u njoj okupala.
Ti, rečica nemirna i čila
uvek si mi srcu draga bila.
Tvoje vode s’ mojom se mešale,
i zauvek zajedno ostale.
Smirila je mala reka veću,
obadvoma donela je sreću.
Sada eto dok se spušta veče
naša reka mirno ušću teče.
Misli moje kud lutate novembarskog kišnog dana želje moje još želite njen poljubac na usnama. Sive zore maglovite s’ kišama što dugo traju, da li one da je želim na trenutak barem znaju. Novembarske kiše hladne što trajete dane duge u danima ovim tmurnim skrivate li moje tuge. Misli moje kud lutate čemu ova siva … Настави са читањем “NOVEMBARSKE KIŠE – Milovan Petrović”
Misli moje kud lutate
novembarskog kišnog dana
želje moje još želite
njen poljubac na usnama.
Sive zore maglovite
s’ kišama što dugo traju,
da li one da je želim
na trenutak barem znaju.
Novembarske kiše hladne
što trajete dane duge
u danima ovim tmurnim
skrivate li moje tuge.
Misli moje kud lutate
čemu ova siva boja,
otišla je nestala je
nije više ljubav moja.
Slike na Fejsu Јуче (08.12.2016. године) на дан централне промоције Часописа за поезију – ПоезијаСРБ број 5 и 6 у Народном музеју Крушевац, добио сам мејл који ме је посебно обрадовао. Прочитајте га и обрадујте се и сви Ви који пишете у “СРБ-у”. Милици, нашој царици поезије, велико хвала на речима подршке… Љубодраг Обрадовић, уредник … Настави са читањем “Промоција часописа ПоезијаСРБ бр 6 у Народном музеју Крушевац”
Јуче (08.12.2016. године) на дан централне промоције Часописа за поезију – ПоезијаСРБ број 5 и 6 у Народном музеју Крушевац, добио сам мејл који ме је посебно обрадовао. Прочитајте га и обрадујте се и сви Ви који пишете у “СРБ-у”. Милици, нашој царици поезије, велико хвала на речима подршке…
Љубодраг Обрадовић, уредник часописа ПоезијаСРБ
Народни музеј Крушевац и Црква Лазарица
СРБ Песниче Обрадовићу, Уважемо Уредништво!
Захвалност због мојих песама које су нашле у овом двоброју часописа“Срб“, међу песничким разногласјем.
Овај двоброј је целим својим садржајем једна нова планета – песничка, по чијој орбити и у чијем сазвежђу, попут срчаног ритма пулсирају стихови са интензивном осећајном и искуственом енергијом;
СРБ је и својеврсна јединствена песничка разгледница, а из престоног Крушевца, где су се нашли најзначајнији песници срспког језика – Љубиша Ђидић, Перо Зубац… и други, а сви скупа у ослушкивању молитвеног призива Лазарице и Љубостиње, Велуће и Жиче… и опомињућег Лазаревог завета, посебно у овом худом добу, озареног златном и срменом Јефимијином нити „над племеном које обухвата тама“ и урастања у земни грумен матичог тла, а разрастања у србском језику и кроз језик; СРБ је и сабирање бројних песама у својеврсни отпевателни венац, у тролисни молитвени акатист суштом творачком чину; СРБ је и знак вере у моћ песме која се у скупном омеру: са међашем родитељем српског песништва, Светим Савом, и са колективним генијем српског народа који је из таме векова изнедрио народно песништво, „народно јеванђеље“- ту златну јабуку српског средњевековног песништва- узвила као грана песме у Свепесму. СРБ јесте и данашњи пев, трагични натпев продуженог страдања нашег рода, онај вечити крст који нам је суђен и на коме смо као колектив вишестурко разапињани и распети, и која се у нашој песми поима и као знак једнакости егзистенције и писања на овом нашем усудном простору.
Но, ту је оно биће које по једном од најпознатијих предања, стоји између два раздвојена света, између човека и Бога и спаја их, узносећи земну патњу светлосним лествицама до светости.
То биће из сновидовља и бесанице јесте ПЕСНИК!
То данас јесте и скупна вишезначна НАША ПЕСМА У СРБ-у!
С поштовањем, Милица Краљ
У Подгорици, 8. децембра 2016. године
Централна, пета промоција часописа Поезија СРБ одржана је 08.12.2016. године у Народном музеју Крушевац у Крушевцу, после промоција у Ћуприји, Лесковцу, Ћићевцу и у Дечјем центру у крушевачко Пионирском парку. О часопису о коме су својом поезијом представљени 156 песника говорили су Љубодраг Обрадовић, Љубица Петковић и Вељко Стамболија. На промоцији су учествовали крушевачки књижевници, песници и афористичари: Љубиша Бата Ђидић, Гордана Влаховић, Вељко Стамболија, Љубодраг Обрадовић, Мића Живановић, Љубица Петковић, Саша Милетић, Драгојло Јовић, Јована Марковић, Драгиша Павловић Расински, Ивко Михајловић, Михајло Ћирковић, Бата Костадинов, Дејан Ристић, Ратко Тодосијевић Баћо, Мира Смиљанић, Зорица Шошић Максимовић, Живојин Манојловић, Стефан Кнежевић, Градимир Карајовић, Живомир Миленковић, Даница Рајковић, Богдан Јефтић, Даница Гвозденовић, Слађана Бундало, Дејан Петровић Кенац, Живота Трифуновић, Слободан Ценц, Весна Михајловић и гости из Ћићевца Бранко Ћировић Ћиро и Боривоје Бора Видојковић. Програм који су својојим песмаама обојиле чланице “Женског певачког ансамбла БИСЕР ” из Крушевца су осмислили и водили Љубодраг Обрадовић, Мића Живановић, Даница Гвозденовић и Саша Милетић.
ОД ФРУШКЕ ГОРЕ ДО РУМИЈЕ, Поезија је вечна – Љубодраг Обрадовић Да ли је писање поезије ствар слободне воље, или је то нешто јаче од самог писца, што напросто мора да се разлије на белину папира? Да ли се песме пишу дубоким промишљањем, кад песник то сам одлучи, или напросто излете из душе песника и … Настави са читањем “Прикази књига – “ОД ФРУШКЕ ГОРЕ ДО РУМИЈЕ” ПОЕЗИЈА ЈЕ ВЕЧНА, Љубодраг Обрадовић”
ОД ФРУШКЕ ГОРЕ ДО РУМИЈЕ, Поезија је вечна – Љубодраг Обрадовић
Да ли је писање поезије ствар слободне воље, или је то нешто јаче од самог писца, што напросто мора да се разлије на белину папира? Да ли се песме пишу дубоким промишљањем, кад песник то сам одлучи, или напросто излете из душе песника и његовог живота, дуго у подсвести припремане, да исти тај живот сачувају за генерације које долазе?
Зна Љубица одговор на ове дилеме, зна да је живот пролазан, као и све што је јуче било, добро зна да заборав све пребрише и да зато треба писати и све титраје душе ставити на папир… Да их олуја не однесе као и сам живот.
Све ове године живота, могу се ставити у један дан. Све се тако брзо одиграло. Цео живот видим као на длану, и осећај да је све у једном даху. Време је пројурило, године се нанизале. Сунце увек залази, некад видиш, некад не, али је увек исто. Вековима се понавља. Тако и живот, долази, одлази, увек исто свима кратко траје, само један дан до заласка.
