www.poezija.rs

 

Zagrli me najjače što možeš
Da utonem u tebe kao u reku
Protiču naše vode
I ovi sati će isteći
Grlim te
Kao obala vode koje odlaze
Otićićeš ujutru
Grliš me
Ovoliko lepote noćas ne mogu podneti
A da ne poželim da umrem
Od kapi mlake rose što kaplje iz tebe
Gusta kao život
I omamljujuća kao smrt
I zvezde se pijane u rojevima osipaju i padaju po meni
Iz tvojih dokučivih ljubavničkih očiju

(posvećeno Branku Miljkoviću)

Brate moj pesnički
Moja ti pesma na dar
Sestrinska
Kao vezen peškir za oko vrata
Podloga
Pod crnu ogrlicu od omče
Pod bol
Koji ti kida poslednji dah i prekida pesme

POGLEDAJ NAS SVETI SAVO

 

Ooo, mudri sveti Savo,

pametna Srbska glavo.

Gde su sad tvoji sledbenici,

gde su svi tvoji naslednici?

Mnogi skrenuše sa tvoga puta,

niko se ne održa, a da ne luta.

Odrekoše se podli ljudi svoje časti,

a najgori, dokopaše se i vlasti.

Pa sad isti, kad stoje pred oltarom,

najgorim se oni kade žarom.

U njihovom ugaslom žaru,

mnogo je crnog pepela,

a cela tvoja Srbska nacija,

zbog toga, skoro je oslepela.

To više nisu pastiri dobri,

što brinu za tvoje ovce,

već ih oni teraju u tuđe torove,

da bi tamo dobili bedne novce.

Ovaca svuda jeste mnogo,

ali pravo stado jako je malo,

a od najboljih, skoro ništa nije ostalo.

Mnogo je onih što odoše,

u tuđinu da se napasaju,

a sve manje novih se rađa,

da ovde u sve lošijem stanju stasaju.

 

Gde si Sveti Savo,

tako mudra Srbska glavo!?

Pa da svu tu bruku vidiš,

ono čega mora da se postidiš?

Istina, to nije tvoja bruka i sramota,

ali to što mnogi potomci rade,

jako velika je cena, bednog života?

Ta beda kolika je sa materijalne strane,

još je veća duhovna, koja neče da prestane?

Dok si ti između braće odnose izgladio,

ovde je tuđin, mnoge na krv i nož zavadio?

Sada svi koji se nekad odvojiše,

više i ne znaju ni ko su,

a ona čista Srbska duša,

njima sve manje im je u nosu.

Za sebe stalno govore,

da nikad nisu bili Srbi,

pa se jezikom stalno češu,

koliko ih to, jako mnogo svrbi?

 

Gde si Sveti Savo, mudra Srbska glavo?

Da li vidiš koliko narod nema sreće,

kada ovde i deci, često pale se sveće?

A mnogi starci, potpuno su klonuli,

u duhu ovog sveta, sasvim su utonuli.

Umesto da uče neiskusne mlade,

kako samo ono pametno da rade,

oni odavno sa nečistima, tikve sade?

Sada se oni ni za šta, skoro i ne pitaju,

a mladi sve više, kao besne lujke skitaju.

Zato među njima ni u polu nema razlike,

pa se svi ponašaju jednako otprilike.

Mladi u junacima i u moralu nemaju uzore,

ali često slede ikone, koje im dušu razore.

Mnoge samo nagon, na slepu akciju goni,

pa malo ko ume, sa lošeg puta da se skloni?

Kada se sa mukom, nekog posla dohvate,

često ne mare, za ono što su radili juče,

a u budućnosti gledaju poduhvate,

sa kojima će, što manje da se muče.

Ima tome sličnog i još goreg jako mnogo,

pa se ne može ni nabrajati od muke,

a sve to ogledalo je kolektivne bruke.

 

Zaboga, pogledaj sveti Savo,

šta se u tvojoj školi radi?

Učitelji samo se brinu, o svojoj nagradi,

dok u sve većem neznanju stasaju mladi?

Neke nauke, svi mladi kao da uče,

a ne znaju ni šta su jeli juče?

Ne, ovde nije reč o telesnoj hrani,

već o onoj večnoj, duhovnoj,

sa kojom se časno, svako telo brani.

A kada nema više takve hrane,

onu našu čuvenu i svetlu istoriju,

lako će pozobati belosvetske vrane?

Takva istorija oduvek mnogima i smeta,

jer žele da postanu gospodari celog sveta.

Zato silnici takvi, svim silama se trude,

da se od svetle istorije, naprave zablude.

Zbog toga o svetoj istoriji naših predaka,

u tvojoj školi, sve manje je redaka.

To se lako postiže, sa ljudima bez časti,

pa su se zato, najgori i dokopali vlasti.

 

Pogledaj sveti Savo, pa slobodno reci,

da li se tog posrnuća stide, svi naši preci?

Sigurno da toga, mora jako da se stide,

kada toliku sramotu, mogu svuda da vide.

Da su znali, kako su se potomci pokvarili,

možda ne bi toliko, vekovima dugo krvarili?

Ali čak i da su za tu sramotu znali,

oni bi za svetli obraz i čast,

opet jednako svoj život dali.

Uvek bi se sa ponosom trudili,

da ostanu tvoji sledbenici,

i budu tebi dostojni naslednici.

 

Zato učini sve Savo sveti,

da ti se narod brzo opameti,

da se svi vratimo, na put tvoj sveti.

Dušmani neka nas i dalje proganjaju,

ali sramnu predaju, videće samo dok sanjaju.

Po pameti, izaberi među nama prave ljude,

one koji će uvek, za dobro svih nas da se trude.

Neka nama za stalno, to jedini dobar put bude,

prava mudrost i istina, koja će da osvesti ljude.

Samo takva mudrost, može da zaleči ljute rane,

i vrati nas opet, u one zauvek slavne dane.

A od ove opojne svetske crne droge,

sećanje na tu našu svetlu prošlost,

neka svetli zauvek i opameti mnoge!

 

Nikola Vušković