www.poezija.rs

Nije ti važno – Sanja R. Petrović

Nije ti važno kojim se jadima pokrivam

I kojim osmesima otkrivam.

Nije ti važno da li su mi sede

Nagrnule snažno

I da li se neka bora

Baš zbog tebe istične jasno.

Nije ti važno.

Ne spaja nas više

Ovo nebo nepregledno

Ni prekrajani oblaci,

Ni vetrovi kroćeni.

Ne spaja nas više

Ples sunčevog pulsa

Ni mesec, ni zvezde,

Ni zagrljaj senki pod Ajfelovom kulom.

Ne spaja nas više ništa.

Možda tek zalutalo sećanje

Izmaglicom obmotano

U svitanje.

 
ЋУТЊА –  Латинка Ђорђевић

А сад је доста.
Ћути
не реци ништа
све приче
једна на другу личе.

Уморна сам,
живот је празан,
попут реке тече,
боре јасно зборе
и ово вече.

Ћути,
откопчај кошуљу
баршунастој месечини
пусти бол из ње,
ако ме опет позовеш
нећу ништа рећи,
ни реч,
ни две…

 

 

PESNIK (ja) – Zoran Hristov

Ja,
pesnik ljubavi i života,
obaveštavam vas, dragi moji
da sam juče,
posle susreta sa njom,
umro!
Ne jednom,
umro sam više puta
a evo, i danas mrem
dok se prisećam
kako mi je srce, juče,
kucalo kao da mu je poslednji put,
dok me je gledala
prodornim plavim očima.

Ja,
pesnik života i smrti,
obaveštavam vas, dragi moji
da ću sutra,
kad budem sreo neku
sa kikicama poput Lolite
i u prolazu osetim miris njene kose,
umreti još koji put!
Umiraću za njom
sve dok mi miris parfema
bude golicao nozdrve
a ja zatvorenih očiju
hodao ka nekoj trećoj
da bih umro zbog njenog osmeha.

Ja,
pesnik, ljubavi i smrti
umreću onoliko puta
koliko pesama budem napisao.

 
Onako, iz inata – Branka Zeng

Razlivam boju na platnu
nijanse život beleži
bore na licu one kraj oka
u uglu usne drhtaj
i stisak ruke
pritiska
na grudi do bola
izvijena leđa pod teretom.

Nosi vetar ravnici
milovanja neposejanim
brazdama oranjem
obeležena ožiljakom
da se raspoznaje
od drugih je ostavljena.

Na putu
raspoznajem trag
koji se sliva
iz bezbroj reka
svetlosnih odsjaja
srebrnih mesečina
iz mraka.

Dugu bih da naslikam
tu gde je nema
da postoji iz dana u dan
koji ostaje u svesti
da traju boje
uprkos praznini.

 

Žubor noćnih voda – Mirko Popović

Čuješ li, sestro
Sve što jesmo uvijek smo
Samo priučeni
Od krhkosti naše
Sve je stamenije

A nešto ispisuje u nama
Da je kroz nas protrčao život
Kao da ne čuje kako
Za riječima čeznemo
Kao da ne čuje vode što noćas
Strašnom govorljivošću grme

Nitko ne urliče, to se glasaju puti
To se u nama, brate, trijezne
Umorni putnici
U vodama koje ne razumijemo

Ali, sestro, zašto s nemirom
Umjesto sa snom
Galopiraju rijeke
Kao da se vraćaju svojim izvorima
Kao da kosti zemlje pucaju
I s kovitlacem zvjezdanim umirem

Ne umireš, brate (kamo ćeš
Ne otvaraj prozore), ne možeš
Osmisliti opsjenu iako
Strukturi harmonije ne izmiče
Ona je neisplakan zaborav, cvijet
Koji nitko ne može ubrati
Koji nas na ušću čeka

 

СЕОСКА ЕЛЕГИЈА – Драгиша Павловић Расински

Док минулим добом у мислима скитам
и листам сећања која ми се роје,
са болном се чежњом носталгично питам,
куд се деде село из младости моје.
Давно већ од долме куће не постоје,

дрвено корито где се беба брчка,
нема оџаклије, у црепуљи проје,
ни земљаног лонца где се купус крчка.
Опустела поља, шуме и ливаде,

нема белог стада, коња ни волова,
не чује се песма пастирице младе,
к’о некада изнад брда и долова.
Нестала су прела, посела и слике

у ноћи кад сунце на починак оде,
кад одјекну звуци старе хармонике
и заигра коло што га млади воде.

Нема воденице, ни воденичарке
о којој је сваки млад помељар сниво
да пољупцем скида од брашна јој шминке
и милују груди, беље него мливо.

Утихнуле деде што децу на крило
ставе па казују бојеве витешке
из времена давних и како је било
кад су прошли целу Албанију пешке.

Ни славуји нису ко некада више,
нестало им оне у песми лепоте,
певају све ређе и некако тише,
ко да су од туге променили ноте.

И све да нестане незнано некуда,
што би срце моје пригрлити хтело,
да остане само земље гола груда,
живеће у мени моје родно село.

 

 

GROZNICA – Vuk Tpdorović

Zasto nosim u grudima svojim

oko srca i uma crne plaste

gde god krenem gde god se sklonim

moli tisina da joj otvorim

Obicne zelje vise ne zelim

Slavlje,mir novac i moc

radost bi bila da likom se stvori

iz topolog doma u hladan moj

Kada noc mi veceras dodje

radosno docekacu mrak

doletece njena sen

na krilima proslog sna

Primice me u svoje kute

u mojoj kuci gde se skriva

mracnom siluetom ce mi kasti

gde budemo bicemo sami

Kada noc mi veceras dodje

ne ce kucati na vrata

neka traje koliko hoce

video sam svetla gledacu mraka

Pazljivo,tiho

praznih ruku ne ce uci

donece mokar san i hladnocu

i groznicu mojoj dusi

Zasto nosim u grudima svojim

oko srca i uma crne plaste

gde god krenem gde god se sklonim

moli tisina da joj otvorim

Obicne zelje vise ne zelim

slavlje,mir novac i moc

radost bi bila da likom se stvori

iz topolog doma u hladan moj

 

 

ЗАВЕТ – Mиладиновић Сандра Мајра

Бићу срећна ако успем,
да од срца што не куца,
створим једно бурно море,
што путује без каруца!

Ако једном попут сенке
смуцам се васцелог дана,
и још успем да сусретнем,
себе саму испод длана…

Зацело ћу одолети,
попут птице плавом небу,
тихо крила опружити,
да ми звезде не назебу!

Сигурно ћу упознати,
дворе оне што се светле,
над облаком гнездо свити,
са капима родне жетве!

И тебе ћу запамтити,
мило моје да не бледиш,
светковину прославити,
да ме навек верно следиш!

Завет даћу свакој муци,
од живота живот што је,
да зле речи не омету,
гране кршне и упорне!

Створићу се сред метежа,
корачаћу усред муња,
запловићу с’ журном реком,
да из срца љубав куља!

SNAGA – Milka Vukić V.

Malo lice rumeno
Ukrasava dete usnulo..
Zraka sunca ga zadirkuje
Caroliju ozivljuje..
.
Sirok osmjeh se izmami…
Sneno lice poljubi..
Andjeo Gospodnji prilazi
Radost cedu da podari…
.
Postoji li vece srece
Od pogleda novorodjenceta….
On je snaga ovog sveta…
Nasa ljubav najveca!
ИЗДАЈА – Зорица Шошић Максимовић

Казуј мајко сину своме
Да су му корени
Са Косовског Поморавља,
Да је рођен
Поред Биначке Мораве,
На међи Дуњишта
и Јасен ливаде,
Да је његово село П а с ј а н е !
Одолело Турцима, Бугарима,
Арнаутима, селило се није,
Већ је своје редове,
Све гушће и гушће.
Гледало да збије.
Прихватисмо Шиптаре,
За браћу!
А браћа нам нису,
Та браћа, заменише хришћанство
За ислам.
Издадоше веру своју,
И све што је српско.
Заменише свете цркве,манастире
За џамије,
И уместо Богу , клањаше се алаху.
Та наша браћа, славише славе,
Светог Николу, Светог Јована, и
Све свеце православне,
Издајнички сакрише иконе свете,
И прођоше у муслимане.
Заборавише своје порекло
Па јурнуше на све што је српско,
Ж е д н о!!!,
Да се српске крви напију,
Да нам још не рођену децу побију.
Отеше нам њиве и ливаде,
Посекоше шуме наше,
Направише обруч од шиптарских села,
Заузети Пасјане немогаше.
Сад Пасјане пркоси њима,
Гаји српску децу,
Чува своју веру,
цркву, иконе драге,
Слави славу,
Све што је свето,
За српска покољења.
СЕЛО РОДА (Тараш) ТАТЈАНА Ђ.

У нашем селу деси се згода
и плану љубав између рода.
Oзбиљне намере показа своје
мужјак без мана, лепи Првоје.

За трен окупи дружину стару
са раним пролећем…испроси Мару.
Мара пристаде истога трена
беше до звезда заљубљена.

На гозби оркестар врабаца свира,
прелећу званице поља кромпира.
И сасвим случајно краљевским летом
причу о себи проносе светом.

Пером се ките чланци о пару,
насловне стране сликају Мару.
У село Тараш путеви воде
навире народ да види роде.

Године среће заједно броје
драга нам Мара и драги Првоје,
Ти мили путници небеског свода
што гнездо свише у селу рода.

 

ЕХ ДА БЕШЕ САН – Драгојло Јовић

Сањао сам ноћас путеве беле,
Завејане снегом промрзле и неме,
Што чекају да прође колона,
У колони санке и на њима она.

Окићена цвећем ко ливада мајска,
Та колона моли за њу врата рајска,
Ал’ на крају пута чека земља жута,
Прекриће свог госта уместо капута.

Капљу сузе вреле на том месту туге,
И најдражи знају, крај је њене пруге,
Сад у рајском насељу нека нађе мира,
С молитвом у песми Божијих пастира.

Док с ковчегом тешким предају је Богу,
Бачен грумен земље одзвања и јечи,
Куд то за навек нестају нам душе,
Зашто смрт нас иште, а време не лечи.

Зашто нас и даље као децу лажу,
Да време све лечи и данас нам кажу,
Пробудих се ал сан није био,
Ех, да беше среће да сам само снио.