Добродошли!
ostavite nam barem nešto od vremena pahuljā i uvojaka dima nad brezama pod kojima su zaspale dječačke godine i trave što dišu kao dragana, kao nada sačuvajte nam djelić omaglice nad vrelom bosne kas konjā u otkucajima zvijezda nešto od zbornih mijesta lepršave nježnosti gdje čekali smo večernje sate, vatre što gorjele su u … Настави са читањем “. OSTAVITE NAM – M. Popović”
ostavite nam
barem nešto od vremena pahuljā
i uvojaka dima nad brezama
pod kojima su zaspale dječačke godine
i trave što dišu kao dragana, kao nada
sačuvajte nam
djelić omaglice nad vrelom bosne
kas konjā u otkucajima zvijezda
nešto od zbornih mijesta lepršave nježnosti
gdje čekali smo večernje sate, vatre
što gorjele su u krvi naših proljeća Настави са читањем “. OSTAVITE NAM – M. Popović”
Pišem li ti ovo ja ili kukavna sena moja? Još se svetom vučem i svetinom tučem, čekajući te,Kometo, da me svetlost tvoja prokupa,a ja da te u letu za rep povučem i sudbini svojoj banem u daleke dvore. Ti si taj svršeni muzej budućeg i novog, čiji sokak svi otpravnici vozova ne govore jer … Настави са читањем “KOMETO”
Pišem li ti ovo ja ili kukavna sena moja?
Još se svetom vučem i svetinom tučem,
čekajući te,Kometo, da me svetlost tvoja
prokupa,a ja da te u letu za rep povučem
i sudbini svojoj banem u daleke dvore.
Ti si taj svršeni muzej budućeg i novog,
čiji sokak svi otpravnici vozova ne govore
jer ne umeju,a hteli bi tajnu jezika ovog
proreći šinama.Kometo, ja li ti ovo pišem?
Kao da se zillion udara krozame sudara
u sreći! I nisam na Zemlji ,već lebdim k’ višem
bezdanu od sebe. A on na tebe-zaudara,
na nektare sveto-tajnih puteva što točiš
sve do moga neba. Zgurih se i zgrudvah eto,
al’ časkom biće svršeno,čim u moje oko kročiš
dok se svetom vučem i svetinom tučem,Kometo!
2017.
Verovatno koračam Čije bih potpetice inače čula sama na ulici U mojoj glavi Odjekuje siguran korak neke žene Koja zna kuda i zašto ide Neko je čeka Tamo je I čeka je Pošto je raširio veš i skuvao kafu Ne mora biti ljubav (kao sa mnom) Život je u čekanju I u koracima koji … Настави са читањем “TAMNA STRANA ULICE – Nena Miljanović”
Verovatno koračam
Čije bih potpetice inače čula sama na ulici
U mojoj glavi
Odjekuje siguran korak neke žene
Koja zna kuda i zašto ide
Neko je čeka
Tamo je
I čeka je
Pošto je raširio veš i skuvao kafu
Ne mora biti ljubav (kao sa mnom)
Život je u čekanju
I u koracima koji znaju kome vode
Ovo sigurno nisu moji
Samo mi se učinilo da koračam
I da postojim
U gradu i stanu u kom me ne čekaš
Niti je rašireno naše rublje
Na terasi sa sunčane strane ulice
Ovoga jutra
Ovo nije moj hod
Ja ne koračam ovako sigurno
Ne koračam uopšte
Ukopana u mestu za misao
Kako bi bilo moći se vraćati kući
Na tek skuvanu kafu
Pijete je sada na terasi do ulice
I ne vidiš da stojim sa druge strane
Skrivena u senci (uvek u senci)
Pogleda zakovanog za vaše rublje
Okačeno kao vesele zastave
Na bračnom karnevalu zatvorenog tipa
(strogo zabranjeno za pesnikinje i ljubavnice)
Ja nemam pravo da pokucam
Čak ni pod izgovorom da sam pogrešila vrata
Nemam ulaznicu u tvoj život
Ni izlaz iz svog
Proći će mnogo godina i slika će, manifestirana nedosanjanim, poprimati oštrinu gotovo zaboravljenih boja. Sjedit ćeš u kavanskoj bašti pred ljetnu oluju. Duša bi uvijek željela nešto tkati i tebi će se činiti da u istom trenu bljeskaju munje u daljini i na fasadi preko puta restorana. Potom te u predvorje polusna uvodi krošnja … Настави са читањем “NOĆ U ĐENOVI, 1 – Mirko Popović”
Proći će mnogo godina i slika će, manifestirana nedosanjanim, poprimati oštrinu gotovo zaboravljenih boja. Sjedit ćeš u kavanskoj bašti pred ljetnu oluju. Duša bi uvijek željela nešto tkati i tebi će se činiti da u istom trenu bljeskaju munje u daljini i na fasadi preko puta restorana. Potom te u predvorje polusna uvodi krošnja jasena i ti sa njom pričaš. Ne, to je samo sjećanje u kojem se izdvaja veliki crveni autobus i ponovno se zbog nečega kreće ljupkim atrijem iza kvadranta B. Zagledana u ruku koja ti maše, nekontrolirano pališ cigaretu, a sila telepatije mi dojavljuje da nekoga čekaš… onoga koji je također dugo čekao na kazališnu predstavu te večeri. Tebe je, ipak, više zaokupio šumor prvih kišnih kapi u nedalekoj krošnji jasena.
Onoj krošnji koja te i treću noć uporno gleda čim s nesanicom proviriš kroz noćni prozor. Ne slutiš da u tom času oživljuju moje uspomene na hladna sarajevska jutra kad si rukom kojom pripaljuješ cigaretu grijala svog medvjedića. Pa ruka će ti se tako smrznuti. Neće, jer će njemu biti toplo.
Proći će mnogo godina i ti ćeš se sa terase jednog đenovskog hotela zagledati u veliki crveni autobus.
U njemu je tata, kaže mama odmičući se velikim koracima vremena.
Znaš li što mi je kupio?
Duša bi uvijek željela nešto tkati, ali sad si maminu sliku odložila na noćni ormarić.
Kasni su noćni sati dugom šutnjom tonuli u tvoj san.
Ta istorija Možda je samo zabluda Ili jednostavno ne postoji A ako i postoji Nije tako važna Kao što se misli Kao neka magistra vitae Niti nas uopšte obavezuje Jer ovakva kakva je Prljava tegobna mračna I sramotna pre svega Bolje da se nije ni desila Ali sad šta je tu je Bilo pa prošlo I ne ponovilo … Настави са читањем “ISTORIJA – Živomir Savić”
Ta istorija
Možda je samo zabluda
Ili jednostavno ne postoji
A ako i postoji
Nije tako važna
Kao što se misli
Kao neka magistra vitae
Niti nas uopšte obavezuje
Jer ovakva kakva je
Prljava tegobna mračna
I sramotna pre svega
Bolje da se nije ni desila
Ali sad šta je tu je
Bilo pa prošlo
I ne ponovilo se
Neka počiva u miru i zaboravu
Da ne budimo više
Vampire istorije
Ozbiljni smo ljudi
Nismo više deca
Ili možda da izdvojimo
Ono malo lepog u istoriji
Da dopišemo još neku lepu priču
Pa da samo to s ponosom pamtimo
Jer samo ponosni ljudi
Oslobođeni istorije koje se stide
Mogu da ubrzaju budućnost
https://poezija.rs/pesnici/susreti-pesnika/vrelo-svetog-jovana-makresane-2017/ Учешћем бројних песника, чланова Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, манифестација *ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА* је обновила дух аутетичности, која се шири овим просторима, живи у народу, а онда се разлије пред јавност, као Западна Морава кад надође, на плодне њиве Макрешанских сељака. У Манастиру Светог Јована у атару села Макрешане, у оквиру целодневне манифестација обележавања … Настави са читањем “Врело Светог Јована – Макрешане 2017.”
https://poezija.rs/pesnici/susreti-pesnika/vrelo-svetog-jovana-makresane-2017/
Jutros su rasporili utrobu neba I presekli višebojni most Na dve polovine Neki dečaci Jureći gugutke Neke devojčice su sinoć vezle goblene Šarenim koncima I ostale zatečene U kućicama za lutke Heroji i heroine U pretpostavljenim ulogama Na balu pod maskama Za naivne Prosute ideje po podu Za lego kocke i domine Prosuti snovi u … Настави са читањем “Herbarijum-Mila Jašović”
Na peronu čekam minutu stotu a tmine sviraju poslednju notu one iz prošlosti zaborava zapisanu simfoniju boli i tuge u tvome životu, al’ više neće, tebe ja ne dam, sreća od sada, ja tako znam, i neka traje i neka bude, i neka dana, zore nek’ rude, i sada i posle, ovde il’ tamo, uvek … Настави са читањем “TVOJ DOLAZAK – Slobodan Jevremović”
Na peronu čekam minutu stotu
a tmine sviraju poslednju notu
one iz prošlosti zaborava zapisanu
simfoniju boli i tuge u tvome životu,
al’ više neće, tebe ja ne dam,
sreća od sada, ja tako znam,
i neka traje i neka bude,
i neka dana, zore nek’ rude,
i sada i posle, ovde il’ tamo,
uvek smo tihi zagrljaj vetra
i njišemo zanosno po ivici spektra
svetlosti prizme, razlaganja boja,
osećam davno, samo si moja,
uz lepote duše ljubavnih nada,
po zamisli tada, baš tako sada,
tebe,
mila moja…
Sad čekam te željno da dodješ k’ meni
na ovom peronu odbeglih tmina
gde poslednje boli oduze tišina,
pa samo gledam, dolazak čekam,
u opštim zvucima glasne tišine,
tebe,
mila moja…
(Bgd, 08. Jul 2017)
Protivrečnost i uzaludnost kukanja Nad uzaludnošću vremena I protivrečnošću prostora Traju istovremeno Od početka Kao vrhunska protivrečnost Jer oduvek smo znali Čemu dođavola kukanje Pa smo ipak kukali Ali ipak Život se menja i raste Kukanje slabi i jenjava Polako gubi svoje stare pozicije Postaje nepoželjno Gde se god pojavi Teraju ga iz svih oblasti … Настави са читањем “KUKANJE – Živomir Savić”
Protivrečnost i uzaludnost kukanja
Nad uzaludnošću vremena
I protivrečnošću prostora
Traju istovremeno
Od početka
Kao vrhunska protivrečnost
Jer oduvek smo znali
Čemu dođavola kukanje
Pa smo ipak kukali
Ali ipak
Život se menja i raste
Kukanje slabi i jenjava
Polako gubi svoje stare pozicije
Postaje nepoželjno
Gde se god pojavi
Teraju ga iz svih oblasti života
Profesori književnosti teoritičari poezije
S mukom i podsmehom iščitavaju
O majko moja što me rodi
To kukanje poezije kroz 19. vek
Đulići uveoci i ostale mrtve duše
Skoro da nema više
Starog kukanja i straha
Kojih su bili puni naši stari dani
In illo tempore
veštinom velikog poznavaoca žena va svili moje duše voskom mednih reči oslikao si najfiniji batik po tananom tkanju umećem istočnjačkih iluminata naslikao si simbole (ne)prolaznosti fenikse ljubavi i olimpijske plamenove strasti znamenja zakletve i stilizovana obećanja i tajnim slovima između slika ispisao si svoje skriveno ime i poruku: pola od pola zasenjena velikim … Настави са читањем “ALFA I OMEGA – Nena Miljanović”
veštinom velikog poznavaoca žena
va svili moje duše
voskom mednih reči
oslikao si najfiniji batik
po tananom tkanju
umećem istočnjačkih iluminata
naslikao si simbole (ne)prolaznosti
fenikse ljubavi i olimpijske plamenove strasti
znamenja zakletve i stilizovana obećanja
i tajnim slovima između slika
ispisao si svoje skriveno ime i poruku:
pola od pola
zasenjena velikim simbolima
( i željna zvanja željena žena
ili bar velika pesnikinja)
preuveličavala sam priču poezijom
zaboravljajući na alfu i omegu umetnosti
da je velika ljubav nedokučiva slika
i da su sve velike reči samo velika prevara
prevedena na jezik poezije
osetljive na dodir oštrijih misli i grube istine
koje bi pocepale svilenu sliku o ljubavi na krpe
i ne bih se čime imala ogrnuti osramoćena
gola pod golom istinom
da ljubav ne krije svoje lice ni ime (kao ti)
niti je ima u polovičnostima
ni tvojim muškim
ni mojim poetskim