www.poezija.rs

Neću ti ništa
Samo se skloni od kijameta
Ne pitam odakle i kuda
Samo mi reci ko je vinovnik
Koju to granicu u sebi ispituješ
Koliko hrabrosti
a koliko ludila
u jednom očajničkom potezu
Kad zaluta u šumi čovek se vrti u krug
A ti prelazis zemlju
sa lažnim identitetom
I skupljas prste u rukavima
džepova prepunih sitnica
Na ovoj trpezi ustoličiću te za kraljicu
Pa sutra zaboravi da postojim
Samo beži od tog klupka u koje se uvijaš
Dok oko tebe čeljusti škrguću…

Ni moj rod
Ni moja krv
Ni moj sunarodnik
Ni moja generacija
Ni uslovitelj
Ni pratilac
Prijatelj
duši koja luta
Zrno ima i zrno daje
RaspukLom zorom ljubi tri puta
Valja se
Da se nastavi dalje

početak utakmice

real atletico u madridu

minut ćutanja

za velikog prethodnika

umro je Alfredo di Stefano

fudbaleri na centru

dostojanstveni

ali sasvim očigledno

namerno dostojanstveni

cupkaju nestrpljivo

razmišljaju mišićima

svim svojim zapetim nagonima

(pa i seksualnim)

nije im ni na kraj pameti

povodom čega ćute

smrt leš truljenje kosti

a posle kostiju nula ništa

nula nula ništa ništa

sve do kraja svih utakmica

i svih ostalih vremena

ma ok ali šta s tim

misle nervozni fudbaleri

matori ljudi umiru

i treba da umru

to je prirodna stvar

Da li su nas marsovci već pohodili

O da

O tome imamo materijalne dokaze

New York Paris London

Bilo je to pod okriljem mraka

Kad su ih instalirali i postavili

Tu gde su sad

A onda u rano jutro

Kresnuli svoje motore

Na svetlosni pogon

I tiho se udaljili

Da nas ne probude i postide

Jer kad čovek pogleda

Ljude žene i decu

Kako ponosno vrve ulicama

A to je jedina vrsta

kKja ponosno vrvi

Gmižući dostojanstveno

Uvereni da su oni tvorci

Ovih prelepih gradova

Da su oni ovakvi kakvi su

Popalili sva ova svetla

Trgova i pozornica

Onda nesklad poprima

Groteskne razmere

Nađeš se u čudu

Ovi gradovi zaista postoje

Neko je jednom ipak morao

Da postavi te gradove na zemlju

 

 

 

Časak bijah li
tu gdje glasa nema
pa ne znadoh umiru li
ili se ponovno
rađaju pradjedovi

Časak bijah li
na zemlji u koju ničice
kao u rane
padaše hrastovi
dok  pjevah
kao u onom svibnju
kao sa onim slavujem
kao sa urnom kad zanijeme
ure nebeske

među kojima sam nečujna
mehanika zvijezda

Časak bijah li
tu gdje glasa nema
a zovnuše me
ni rano, ni kasno
dok lelujah prema jutru
ni tiho, ni glasno
dok lebdih kao bijela
krila rublja
 

 

U noći
Natopljenoj neutešnom kišom
Tvojom ulicom
Kroz špalir zidova bez vrata
Sablasna moja misao posrće
Pod avetinjskom neoskom svetlošću
Nigde nikoga
I posrnule žene su se sklonile sa pločnika
I šugavi psi lutalice spavaju
Sklupčani pod klupama bez klošara
Gde li su bar oni sa svojim krpama
(poslednja krpa sam noćas ja)
U Zaboravnom Gradu
Sve spava pravednim snom bivših grešnika
Čak i prozori
Jedan je tvoj
U nadi
Zurim u zatvoreno stakleno oko
(Ravnodušno na duh izgubljene pesnikinje
I zaboravljene ljubavnice)
Kao čavka pokislim krilom
Kuckam jučešnjim stihom o okno
Da mi se otvori utočište u tvome sutrašnjem snu
Uzalud
Ti spavaš
I ne sanjaš me više

 

U stvari mi se volimo

Zbog fizičkog izgleda

Kad je lep naravno

Kad je ružan mrzimo se

Naravno

Međutim sve one razne

Osobine ličnosti

Koje mogu posle da poremete

Dominaciju fizičkog izgleda

Niko ih ne bi ni primetio

One moraju da se trude

Da nas vuku za rukav

Samo je fizički izgled

Taj gospodin i prevarant

Koji nas privuče ili odbije

Bez truda ili napora

Već samom  pojavom

I pukim postojanjem

Sa svojim pravim ili krivim

Crtama i oblicima

Iako je to samo privid

One najjeftinije vrste

Prolaznih kratkotrajnih privida

Sa iluzornim razlikama

Među pravim i krivim

Crtama i oblicima

U suštini istim i ravnopravnim

Jer niti pravi imaju zasluge

Niti krivi krivice