Jedno ime, samo ime, a sav tvoj svemir u njega stane, poslednja ti je nežna misao pred san o mogućem, prva po buđenju , radosna uprkos nemogućnosti … neko dalek, “prisutan kao svetlost bez glasa”, razlog za sunca sjaj, lakoća postojanja. Šapati. Ljubav.
I dođu teška vremena kad prođeš nekome, a i dalje, poslednja ti je tužna misao s kojom ulaziš u noć i prva bolna s kojom izlaziš u dan , i samo tmina legne na dušu, kao magla na pusta polja, i ime mu je jauk vetra što briše dušom, razlog za gorke kiše. Ćutanje. Ali, to je još uvek ljubav…
I dođe teže, kad tebe prođe taj neko, ni san ni misao ti više nije, ni tuge ni radosti, odsutan kao svetlost iz duše, ni kao pramena magle ga više nema, a spavaš i budiš se, i spavaš i budiš se…a ne znaš čemu. Prošlo.
Prošla samoj sebi, ne čekaš više ništa, čak ni dan da život zaboravi da te probudi, da mu ime zaboraviš i da zaboraviš da ti ne znači više ništa…
Bez snage da ostaneš, bez snage da odeš, ni ljubav ni neljubav, traješ: govoriš, ćutiš, smeješ se, plačeš, dišeš. Ima te.
A nema…
