ЖИВОТ – Зорица Рељић

Немирна река што брзо тече.

Некад не осети ни прву кишу,

а Сунце јој немилосрдно вене пресече.

Када би судбину своју знала

и шта је иза прве окуке чека,

можда би, пре него што скрене, стала,

можда би постала нека друга река.

(C) Зорица Рељић

Дође ми… – Зорица Рељић

Дође ми да напишем песму о теби… Дубоку као море, лепршаву као лист на ветру, јасну к’о освит зоре. Дође ми… Али не бих… Дође ми да напишем песму о теби… Бескрајну као свемир, као кап росе ситну, као чежња што буди немир, као реч једну, битну. Песму као мисао јаку, радосну попут смеха дечјег, … Настави са читањем “Дође ми… – Зорица Рељић”

Дође ми
да напишем песму о теби…

Дубоку као море,
лепршаву као лист на ветру,
јасну к’о освит зоре.

Дође ми…
Али не бих…

Дође ми
да напишем песму о теби…

Бескрајну као свемир,
као кап росе ситну,
као чежња што буди немир,
као реч једну, битну.
Песму као мисао јаку,
радосну попут смеха дечјег,
што сумњу разгони сваку.

Дође ми…

Али, како
да у једну песму стане
све оно што код тебе волим?
И зато нећу.
Пустићу да живот
пише стране.