NISAM …
NISAM … – Slobodan Jevremović
NISAM …
Pariz kao uramljeni leptir na zidu.
Zli jezici bi rekli nek’ ide redom,makar se naziveo. To me rastuzuje i pogled zamagljuje. Zamislite najlepsi san otet komsmarom, poslednji poljubac coveka i zemlje zakopan. Bezbroj drugih lepih i manje lepih stvari. Da’l ce reci i za sebe tako nesto, mislim da ce mozda i moci,samo oni koji mogu otici bez zelja. A,mene jedna … Настави са читањем “Pariz kao uramljeni leptir na zidu.”
Zli jezici bi rekli nek’ ide redom,makar se naziveo.
To me rastuzuje i pogled zamagljuje.
Zamislite najlepsi san otet komsmarom,
poslednji poljubac coveka i zemlje zakopan.
Bezbroj drugih lepih i manje lepih stvari.
Da’l ce reci i za sebe tako nesto,
mislim da ce mozda i moci,samo oni koji mogu otici bez zelja.
A,mene jedna misao kida,kao zelja razmazenog deteta.
Kakav je Pariz?
Voleo bih poslednji put tamo da setam.
Te ulice sam poznavao kao svoj rodni grad.
Taj grad nocu nije grad,vec kolevka izgubljenih.
Svako pronadje sebe ima svrhu,smisao.
Pariz je nacin zivota.
Pristao bih.
Tamo bih zaspao jednom onako zauvek.
Znam otici moram,cekam da me prozovu.
Nisam u cekaonici tamo ne zelim biti.
Imaju sve o meni otvorena knjiga je moj zivot,
ali jos uvek nista…niko me ne zove.
Sve mislim da nije neko usao i rekao:
“”Izvinite samo nesto da pitam”
i ostao vecno.
Svi su prosli i sam sam ostao.
Crne ptice su pored mene svetle ,
ne mari one me vole.
Ne moraju jos dugo da glumataju
sve odlazi vremenom.
Ali kako cujem,a sve bolje nesto u zadnje vreme cujem,
sve se i vraca zajedno sa vremenom.
Nije nista lako,ovo ovde je balkan.
Sve ide tesko,a najteze je ziveti.
Ima hrane,ima vode,
za jelo i pice nikad problem.
Da se razumemo nije Afrika.
Na drugaciji nacin tesko pre bih rekao,
da je to jedan mentalni zalogaj koji se vari ceo zivot.
Legnem tako,pa mislim da sanjam.
Ustvari sam u mraku sopstvenom,
i prevare me kad mi kazu da bice bolje.
Uvek kazem mora da bude.
Legnem tako,pa mislim da sanjam
pa ako su to sni…smesi se kraj.
Ostaju razgovori koji su ostavili trag
bilo glupi,smesni,zalosni,pametni.
Ostaju slike na kojima smo lepi,
i one na kojima mislim da sam ruzan.
Ostaje sve za nekog drugog pa cak i ja.
Za nekog ko’ dolazi da me odvede spusti na dubinu
i sprovede kroz otvorena vrata u zemlji.
A,da ostaje i Pariz kao uramljeni leptir na zidu.
Lepoto moja-Kristijan Ilievski
Lepoto moja, što sijaš u daljini, što zavodiš ljude pogledom, što zavodiš izgledom, što pozivaš ljude tvojom dušom zlatnom i dobrom. Lepoto moja, ta tvoja plava kosa podseća na onih žitnih polja u Posavini. A te njene oči što joj sijaju kao zlato, neprocenjivo zlato, svakoga podsete na Persiju. To njeno lice je toliko lepo, … Настави са читањем “Lepoto moja-Kristijan Ilievski”
Lepoto moja,
što sijaš u daljini,
što zavodiš ljude pogledom,
što zavodiš izgledom,
što pozivaš ljude tvojom dušom
zlatnom i dobrom.
Lepoto moja,
ta tvoja plava kosa
podseća na onih žitnih
polja u Posavini.
A te njene oči
što joj sijaju kao
zlato,
neprocenjivo zlato,
svakoga podsete na Persiju.
To njeno lice je toliko lepo,
lepše je od svega što postoji
na ovome svetu,
sa tim lepim licem podseća
na božicu Atenu.
Очи моје лепе
Та девојка,са том лепом плавом косом, која зачара сваког ко је угледа, та лепота са тим лепим очима, који личе на два дуката. Мене душа вуче према њој, та њена силна лепота и доброта, мене тера да је волим још више, онолико колико нормалан човек не може да замисли. Ех,ти лепото што те нема, што … Настави са читањем “Очи моје лепе”
Та девојка,са том лепом плавом косом,
која зачара сваког ко је угледа,
та лепота са тим лепим очима,
који личе на два дуката.
Мене душа вуче према њој,
та њена силна лепота
и доброта,
мене тера да је волим још више,
онолико колико нормалан човек
не може да замисли.
Ех,ти лепото што те нема,
што те нема да ти мазим
ту косу плаву,
плаву као жито.
Ех,што ми за тобом душа плаче,
као кад Црногорац падне са кањона
Мораче.
Да није тебе,ја би снагу изгубио,
понос никада не би имао,
душу би растужио,
и ја би тада умро.
Дођи код мене,
да те загрлим јако
и да те не пустим.
ONA – Dejan Ivanović
Ona, kao takva … Inspiracija bez limita prepoznatljiva, na platnu Gustava Klimta uhvaćena u konce kontasta, kolorita koncepte impresija i zapisa nedokučivih dometa proaktivnog razaranja uočljivih metamorfoza jastva . Samoinicijativnom, smelom ravnotežom značenja snažne proliferacije skrupula; pokušava da mi kaže nešto što dugo nisam čuo a odavno već znam? Koliko smo, samo MI (žrtve … Настави са читањем “ONA – Dejan Ivanović”
Ona, kao takva …
Inspiracija bez limita
prepoznatljiva, na platnu Gustava Klimta
uhvaćena u konce kontasta, kolorita
koncepte impresija i zapisa
nedokučivih dometa
proaktivnog razaranja
uočljivih metamorfoza jastva .
Samoinicijativnom, smelom
ravnotežom značenja
snažne proliferacije skrupula;
pokušava da mi kaže
nešto što dugo nisam čuo
a odavno već znam?
Koliko smo, samo MI
(žrtve dosadnih monologa)
u pauzama cirkadijalnih ritmova
isprekidanog disanja –
– promiskuitetne reproduktivne zveri,
na sredokraći promišljanja
od istorijskog pamćenja
do zalutalih snova o beskrajnoj sreći!
КОД ЧОЛКИНЕ СТАРЕ КУЋЕ – 2018
“Код Чолкине старе куће” у улици Крушевачкој број 17 у Александровцу је 26. 8.2018. године одржано ДРУЖЕЊЕ СА ПЕСНИЦИМА И СЛИКАРИМА БЛАГОРОДНЕ ЖУПЕ И РАСИНСКОГ ОКРУГА под слоганом *ПРИЈАТЕЉИ РАДЕ СКУПА – ПРИРОДА, УМЕТНИЦИ И ВИНО ЖУПА… У одличној и опуштеној атмосвери коју је уприличио Гвозден Ђолић и чланови његовог домаћинства песници из Крушевца и … Настави са читањем “КОД ЧОЛКИНЕ СТАРЕ КУЋЕ – 2018”
“Код Чолкине старе куће” у улици Крушевачкој број 17 у Александровцу је 26. 8.2018. године одржано ДРУЖЕЊЕ СА ПЕСНИЦИМА И СЛИКАРИМА БЛАГОРОДНЕ ЖУПЕ И РАСИНСКОГ ОКРУГА под слоганом *ПРИЈАТЕЉИ РАДЕ СКУПА – ПРИРОДА, УМЕТНИЦИ И ВИНО ЖУПА… У одличној и опуштеној атмосвери коју је уприличио Гвозден Ђолић и чланови његовог домаћинства песници из Крушевца и Александровца говорили су своје стихове и дружили се уз одабрано пиће и специјалитете куће. У програму и дружењу поред домаћина Гвоздена Ђолића (који је осмислио и водио програм заједно са Светланом Ђурђевић) учествовали су и песници Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу: Љубодраг Обрадовић, Светлана Ђурђевић, Мића Живановић, Ратко Тодосијевић Баћо, Саша Милетић, Драгојло Јовић, Мирко Стојадиновић, Аријана Хинић, као и песници КК Багдала из Крушевца Љубиша Бата Ђидић и Вељко Стамболија, и песници из Александровца: Анта Џамић и Миодраг Шароњић и бројни сликари (мећу којима су били и Бата и Баћо) који су имали изложене слике и други гости… За музику је био задужен Марко Бошковић, који је свирао на фрули и двојницама.
Ево шта је Гвозден Ђолић послао као прилог овом чланку:
“Ljubo, Šaljem ti tekst koji bi trebalo da prati fotografije ! Pozdrav ,Čolka !
U Nedelju 26. avgusta 2018. god kod Čolkine stare kuće u Aleksandrovcu , družili su se Pesnici i Slikari Rasinskog Okruga i Blagorodne Župe Aleksandrovačke . Organizator ovog kulturnog događaja bila je Umetnička galerija “Vinu Župa “, a u programu su učestvovali brojni pesnici Udruženja pesnika Srbije “PoezijaSRB” iz Kuševca koje je predvodio Ljubodrag Obradović, predsednik Udruženja. Kao gost svoje stihove govorio je Ljubiša Bata Đidić, koji je na svečan način otvorio i izložbu slika devetoro slikara, među kojima su bili i poznati Župski slikari Zoran Zarić i Dušica Kovačević .
U predivnom ambijentu dvorišta porodice Đolić, do kasnih večernjih sati čuli su se stihovi brojnih pesama i priče iz Župskog kraja. Uz posluženje i dobro Župsko vino, dogovoreno je da se idućeg leta na istom mestu po treći put, okupi još više stvaralaca i ljubitelja pisane reči i umetnosti u celini. Župa i Župljani svakako to zaslužuju !”
Gvozden Đolić
GATARA – Nena Miljanović Daniluška
( Iz zbirke poema na ciganske teme DANILUŠKIN ROMANSERO) U selo idem od vrata do vrata U prnju na dronju i sa bose noge Sa oči i na leđa i sa lažljiv jezik U karte gatam u dlanovi gledam Sa ovo moje urokljivo oko I sa ovu moju cigansku pamet Na devet jezika lažem … Настави са читањем “GATARA – Nena Miljanović Daniluška”
( Iz zbirke poema na ciganske teme DANILUŠKIN ROMANSERO)
AKO NAPIŠEM —– Marina Adamović
Ko će se rasplakati ako napišem pesmu o ratu? Svi su se smirili i pružaju ruke u znak prijateljstva. Granice crtaju drvenom olovkom, možda se promene i treba ih brisati. Deca se ne igraju Nemaca i partizana, na predavanjima su o genocidu Istoka, o uspehu cara Konstantina. Zašto curi nebo kad oblaka nema? Nešto se … Настави са читањем “AKO NAPIŠEM —– Marina Adamović”
Ko će se rasplakati
ako napišem pesmu o ratu?
Svi su se smirili i pružaju
ruke u znak prijateljstva.
Granice crtaju
drvenom olovkom,
možda se promene i
treba ih brisati.
Deca se ne igraju Nemaca i partizana,
na predavanjima su o genocidu
Istoka,
o uspehu cara Konstantina.
Zašto curi nebo kad oblaka nema?
Nešto se čudno dešava…
Pre sedamnaest godina,
otrov je zasejan nad naššim glavama,
a sada liju kapi bola, ooo
Nemoj me prekidati! Ćuti!
Umiru mladi velmožo.
Ti ćeš se rasplakati?
Ti?
VERUJEM U SUTRA – Milovan Petrović
Verujem u sutra možda glupo zvuči u vremena smutna što nas ka dnu vuku. Verujem u sutra u bolja nam jutra i u svaku iskreno ispruženu ruku. Verujem jer nisam od onih što kažu da će sutra biti gore nego sada. Verujem jer živim i znam da bez vere umrlo bi sutra s’ njim i … Настави са читањем “VERUJEM U SUTRA – Milovan Petrović”
Verujem u sutra
možda glupo zvuči
u vremena smutna
što nas ka dnu vuku.
Verujem u sutra
u bolja nam jutra
i u svaku iskreno
ispruženu ruku.
Verujem jer nisam
od onih što kažu
da će sutra biti
gore nego sada.
Verujem jer živim
i znam da bez vere
umrlo bi sutra
s’ njim i moja nada.
Milovan Petrović
Kazna – Nenad Đekić
I ne znam zašto o njoj sad mislim, po nebu lutam I budan sanjam I baš kad snovi postaće java ja nekud bežim, nekud se sklanjam. Šta mi to talas na sebi nosi? Vetrom se mrse uvojci njeni, to more neke pakosti smišlja njen miris opet nosi ka meni. A mene je stid … Настави са читањем “Kazna – Nenad Đekić”
I ne znam zašto o njoj sad mislim,
po nebu lutam I budan sanjam
I baš kad snovi postaće java
ja nekud bežim, nekud se sklanjam.
Šta mi to talas na sebi nosi?
Vetrom se mrse uvojci njeni,
to more neke pakosti smišlja
njen miris opet nosi ka meni.
A mene je stid godina tvojih,
taj kamen, zid pred sobom vidim.
Pupoljak pade u ruke moje,
dal’ da ga berem, dal’ da se stidim?
Osećam gorim,pakao čeka,
grešne je misli o njoj već prašto.
Ma nek me zbog nje u vatru bace,
neka izgorim, bar znadem zašto.
Grudi mi steže misao nežna
I već mi vatra dušu pali,
svog suca poznah po dodiru samo,
ona mi sudi, đavolak mali.