Добродошли!
*** Danima gledam gust oblak nad Pančevom otrovni crni dim (mart 1999. – mart 2019.) *** Zvuci sirena zamotavahu ljudi duvan u papir (april 1999.) *** Moju baku su na sopstvenoj sahrani plašile bombe (1907 – jun 1999.) D.Ivanović, 25.03.2019
***
Danima gledam
gust oblak nad Pančevom
otrovni crni dim
(mart 1999. – mart 2019.)
***
Zvuci sirena
zamotavahu ljudi
duvan u papir
(april 1999.)
***
Moju baku su
na sopstvenoj sahrani
plašile bombe
(1907 – jun 1999.)
D.Ivanović, 25.03.2019
Padao je prvi suton iznad moga grada ja čitao Bodlera sam Lorku i Nerudu. Tu u parku ispod seni starih kestenova, vodila se mrtva trka Getea, Prevera. Oko mene samo knjige poezije more, s korica se jedne smeši lik slavnog Tagore. Čitao sam tu i Lorku Puškina, Prevera, Cvetajevu pa Nerudu Bloka … Настави са читањем “NEK OSTANE SAMO ŽUBOR – Milovan Petrović”
Padao je prvi suton
iznad moga grada
ja čitao Bodlera sam
Lorku i Nerudu.
Tu u parku ispod seni
starih kestenova,
vodila se mrtva trka
Getea, Prevera.
Oko mene samo knjige
poezije more,
s korica se jedne smeši
lik slavnog Tagore.
Čitao sam tu i Lorku
Puškina, Prevera,
Cvetajevu pa Nerudu
Bloka i Hajnea.
I sve tako dok noć pada,
žuborila česma,
a iz knjiga nudila se
neka nova pesma.
Do ponoći trajalo je
veče poezije,
tu naravno čitanje se
završilo nije.
Zadnje uvek čitam pesme
slavnog Jesenjina,
pa se lepo veče pesme
završi sa njima.
Tad tišinu niko dugu
narušiti ne sme
nek ostane samo žubor
vode stare česme.
Milovan Petrović
ЈОШ ЗА ТЕБЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ Још за тебе песме пишем, Кад су ноћи моје дуге, Још због тебе ваздух дишем, И не гледам жене друге. Још уздахом трујем душу, Кад по ноћи бројим звезде, Чекајући да те видим, У кочијама што небом језде. Још ми твоје очи плачне Неку тугу, сету врате, Па се као … Настави са читањем “ЈОШ ЗА ТЕБЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ – Драгојло Јовић”
ЈОШ ЗА ТЕБЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ
Још за тебе песме пишем,
Кад су ноћи моје дуге,
Још због тебе ваздух дишем,
И не гледам жене друге.
Још уздахом трујем душу,
Кад по ноћи бројим звезде,
Чекајући да те видим,
У кочијама што небом језде.
Још ми твоје очи плачне
Неку тугу, сету врате,
Па се као клошар питам,
Зар најдражи увек пате.
А кад схватих да сневајућ,
Тебе никад срести нећу,
Распукне се све у мени,
Знам да сруших своју срећу.
Тад утеху себи тражим,
Да кроз живот чврсто газиш,
И кад чедо своје мазиш,
Лик клошара ипак тражиш.
Док године некуд јуре,
А животи нам к ушћу журе,
Нек сећања макар трају,
Ко спочетка и на крају.
Пожутеле слике спали,
Нек са њима све нестане,
Довољно је да клошар пати,
Сат живота док престане.
ЧЕКАЛА БИХ НАВЕК Шта бих без птица Опрости селе Кад оне мене Тако веселе Без њих би брате Као без Сунца Увела она најлепша ружа Ватра сред срца Што увек тиња Престала би души да прија Ни гране не би биле ми миле Цвркута нигде кад ветар пирне Реке би стале, пут би залутао И … Настави са читањем “ЧЕКАЛА БИХ НАВЕК……Миладиновић Сандра Мајра”
ЧЕКАЛА БИХ НАВЕК
Шта бих без птица
Опрости селе
Кад оне мене
Тако веселе
Без њих би брате
Као без Сунца
Увела она најлепша ружа
Ватра сред срца
Што увек тиња
Престала би души да прија
Ни гране не би биле ми миле
Цвркута нигде кад ветар пирне
Реке би стале, пут би залутао
И сваки корак себе би спутао
Чак оне звезде из васионе
Тугу би ткале без птица болне
Непроходне би горе биле
Меане пусте тугу би криле
А ја бих негде скрхана сва
Срасла са земљом од чекања…
(c) Миладиновић Сандра Мајра
Niko nas ne pamti više al’ zato druže ne mari pamte nas ulice grada ulice i trotoari. Niko se ne seća više pesama u zore rane kada se sunce promoli i kad se zatvore kafane. Niko baš niko druže prošlo je davno sve možda se nas samo sete žene generacije. Milovan Petrović
Niko nas ne pamti više
al’ zato druže ne mari
pamte nas ulice grada
ulice i trotoari.
Niko se ne seća više
pesama u zore rane
kada se sunce promoli
i kad se zatvore kafane.
Niko baš niko druže
prošlo je davno sve
možda se nas samo sete
žene generacije.
Milovan Petrović
Zla sudbina Srbiju zadesila kad navali turska sila, da pale i robe sirotinju srpsku da globe. Srpski seljak barjak drži na čegru barut zemlju prži, ne da zemlju zulumćaru neće da klekne turskom caru, ne da nejač pod sablju dželatu pljuje na haračlije pljuje po turskom zlatu. Majsko sunce sablja seče nema sunca nema rose, … Настави са читањем “JUNACI ČEGRA-Miroslav Krnjeta”
Zla sudbina Srbiju zadesila
kad navali turska sila,
da pale i robe
sirotinju srpsku da globe.
Srpski seljak barjak drži
na čegru barut zemlju prži,
ne da zemlju zulumćaru
neće da klekne turskom caru,
ne da nejač pod sablju dželatu
pljuje na haračlije
pljuje po turskom zlatu.
Majsko sunce sablja seče
nema sunca nema rose,
grme puške krv ustanika teče
turskim jataganima odolevaju i prkose.
Jurišaju na krvave paše
rukama na janjičare ljute,
ne daju oranice naše
ne daju agama da moravu mute
neće sultanu da ljube skute.
Sinđelić komanduje,udri srbine,
boj do smrti nema predaje
umrećeš kao borac
ali nećeš na turski kolac,
nećeš slušati okovane majke jecaje,
junačkom borbom u slavne visine.
Zagrmi na čegru prasak slobode
pogibe Sinđelić,pogiboše junaci,
Sinđelić sa braćom pod oblake ode
ostaše na čegru krvavi pašnjaci.
Pamti slavnu smrt rode
kako ratnici odoše na nebo u slavu
dužni smo im večnu hvalu.
Gde je ona o kojoj zapravo maštam, uporno mi nedostaje? Voleo bih da znam, kud’ je odlutala? Ako se ponovo vrati i nastani, ovde kraj mene da zauvek ostane; nek’ sve što je bilo, prekrije magla zaborava … Jer, nedostaje mi ona, kao premalo sna u noćima na izdisaju … Kada će stići, bliži li … Настави са читањем “NEDOSTAJE MI – Dejan Ivanović”
Gde je ona
o kojoj zapravo maštam,
uporno mi nedostaje?
Voleo bih da znam, kud’ je odlutala?
Ako se ponovo vrati i nastani,
ovde kraj mene
da zauvek ostane;
nek’ sve što je bilo,
prekrije magla zaborava …
Jer, nedostaje mi ona,
kao premalo sna
u noćima na izdisaju …
Kada će stići, bliži li se dan?
Blistavi trenutak,
dugo očekivane sreće;
Ipak neće ?
Sustiglo nas vreme,
mimoišle godine.
Pamtim još koliko
i živim, iako ne živim;
Između praznih reči,
preostala daljina guši.
Kroz prodornu prizmu tame,
zaiskri nemir u duši,
željnoj svetlosti;
navikloj da postojiš
još samo u jednoj pesmi …
ЧУВАЊЕ ЛЕПОТЕ Сачувај обојени лептиров лет, требаће ти кад ружноћу навршиш, кад ти мудрост отужи, кад те радост опржи. Једном, кад се нађеш, између додира суровости и старости. ЗАВИЧАЈ Како отићи тамо где живот ћути, никога драгог да исповеда немир, како са очима од светла бити слеп, опростити тугу за цео један свемир. МИЉКОВИЋ На … Настави са читањем “ЧУВАЊЕ ЛЕПОТЕ и друге песме – Андреја Ђ. Врањеш”
Једном,
кад се нађеш,
између додира суровости и старости.
ЗАВИЧАЈ
Како отићи тамо где живот ћути,
никога драгог да исповеда немир,
како са очима од светла бити слеп,
опростити тугу за цео један свемир.
МИЉКОВИЋ
На дну душе становала светлост,
изношен поглед бронзаног вида,
љубави имао за сва времена,
радост вежбао ко да је етида.
Скупљен у мисао писао,
стихове дубоке до дна времена,
ништа бледо његово није,
у сивилу живота бремена.
У ОКУ НЕБО
Татјани Т.
Кад будеш враћала успомене,
сети се погледа који се изгубио тамо,
где су топовске и пушчане цеви односиле поразе,
када су једине победе биле очи,
које су у себи сачувале небо.
Настави са читањем “ЧУВАЊЕ ЛЕПОТЕ и друге песме – Андреја Ђ. Врањеш”
Da imam bar pola života i planova koje su ljudi izmaštali I bar pola vrlina i mana koje su mi pripisali oni koji nas vide kakvi nismo Da imam bar pola blaga koje predpostavljaju da negde skrivam Da imam,sve bih im to darovala,uz uslov da budu srecni Jer postoje oni zbog kojih nikada necu spuštati … Настави са читањем “Da mi je”
Da imam bar pola života i planova koje su ljudi izmaštali
I bar pola vrlina i mana koje su mi pripisali oni koji nas vide kakvi nismo
Da imam bar pola blaga koje predpostavljaju da negde skrivam
Da imam,sve bih im to darovala,uz uslov da budu srecni
Jer postoje oni zbog kojih nikada necu spuštati čelo
I postoje oni zbog kojih nikada necu otvoriti srce dovoljno široko da se tamo useli nešto što Dom u ruinu pretvara
Da imam bar tri četvrtine od sna koji umesto mene sanjaju,sve tri bih prodala da kupim mesto gde po mom sunce rastvara nebo
Da prodišem na četvrtoj strani
Gde svi su moji dragi mladi i nasmejani
Da mi je pola tog komfora,svega što mi se “dalo”
Da mi je pola života koji se “neće vratiti”
Sve bih im to prepustila,
Samo da ništa ne moram
Negde gde malo mira
Gde zrno mira spremna sam skupo platiti
Jer tu bi raslo, za sve bi bilo dosta
Da mi je pola greha kojim su me poškropili
Možda bi na bolje naišla želje
Možda bi mnogo toga se spaslo
I mnogi putevi lakše otvorili
Ali ja ne bih njima pošla
Da imam tu moć u koju naivni veruju
Za jedan smeh i malo volje
Svi bi je imali dovoljno
I uz nju kad treba da im se nadje
Još malo mašte vrlo povoljno
Da imam bar pola takvog života
Kakav to ljudi priželjkuju
Sve bi se svelo na tišinu
Da mogu svoje misli da čuju
Zaboravljam te I više ne brojim dane bez tebe A svaki duži od godine Vreme je ipak čudo Vidi Misao o tebi Ne vezuje mi više omču Oko svakog sata u danu i oko vrata Kad bih da prstima napravim rupu na prsima Da prodišem i da te vrisnem I kad oči stisnem u samoodbrani … Настави са читањем “ODBROJAVANjE -Nena Miljanović”
Zaboravljam te
I više ne brojim dane bez tebe
A svaki duži od godine
Vreme je ipak čudo
Vidi
Misao o tebi
Ne vezuje mi više omču
Oko svakog sata u danu i oko vrata
Kad bih da prstima napravim rupu na prsima
Da prodišem i da te vrisnem
I kad oči stisnem u samoodbrani
Da se zaštitim od bljeska tebe u svemu oko mene
(čak i vazduh je asocijacija na disanja tvoga šum)
Munjevito
Samo se stvoriš
I okrzneš me sevom sećanja
Na miris kože i poznatih koraka bat
Pa zaustavim dah i srca kucanje
Na tren ili vek
Dok ne prođe(š)
Stojim tako ukipljena u čekanju
Kao bolesnik između živeti i umreti
Stisnuta
Između sećanja koja bole ljubavlju
I zaboravljanja koje me ozdravlja od tebe
Ali i od ljubavi (čak i prema životu)
Jer vreme ipak ne čini čudo
Već sedam sati
Jedanaest dana
Dva meseca
I devet bolesnih godina