ГРАДОВИ – Андреја Врањеш

ГРАДОВИ Смештено у красу белина Ливно  заноси каменом лепотом.Познато по хоровима какве Босна није познавала, забележено у предању као место где странци не требају певати, јер је то  најблаже речено неукусно, овај градић  је пронашао  своју истину на ширинама крашког поља .Камен је  декор овога града и  светлост,кише овде падају и пропадају, ветрови се радују, … Настави са читањем “ГРАДОВИ – Андреја Врањеш”

ГРАДОВИ

Смештено у красу белина Ливно  заноси каменом лепотом.Познато по хоровима какве Босна није познавала, забележено у предању као место где странци не требају певати, јер је то  најблаже речено неукусно, овај градић  је пронашао  своју истину на ширинама крашког поља .Камен је  декор овога града и  светлост,кише овде падају и пропадају, ветрови се радују, снегови плаше док југо не покаже своју решеност да свуче ледену хаљину и не открије поново онај вечити камен, јер све може  да нестане а камен остаје. Овде је и кула из народне песме у којој су  Турци мучили старог Вујадина, кад Ливно бејаше проклето Лијевно,кад слободне очи могаше гледати само са врхова. Овде се Бог заклео да ће створити разуђену лепоту. Тишина је на овом месту изгубљена, све  је  звук , шумор Думана  који извире  да  лети расхлади  врео поглед, до дечје граје и жагора који се разлива улицама овога  града, уздаха, преварених надања и оних чудесних мешовитих зборова који су ваљда најлепша  синтеза лепоте и музикалности. Овде се родио сликар Габријел Јуркић импресиониста, велики мајстор пејсажа, из овог уклопљеног града у редакцију Сарајевског Одлобођења стизале су некада бравурозне  репортаже  новинара Славка Готовца које су ведрином  вподсећале на  оне далеке Вимблдонске  преносе тениских мечева господина и барда српског новинарства, Мирослава Мире Радојчића, написане  да задиве. У овај град лепо је доћи у свако годишње доба, само немојте певати слушају Вас бољи и некако дисонантно звучи. У овом граду лепота се обрушава са свих страна,  у свим видовима и такође запамтите одавде се не може отићи  без питања, зашто више нигде не постоји  сличан град ? У овом граду сам се родио и ја   једног светлог октобра када су кише касниле  после једног  рађања вриска .
МЕСЕЦ ЈУЖНО ОД НОЋИ

Хелиос напусти ливаду неба,
за њим чаробни пурпура траг,
ветар се украде с врха брега,
наступи свитац светлости маг.

Искра кроз крошњу севну,
звезда склизну низ мук,
тишину приближи таме сцена,
у њу се скрили и цврчак и звук.

Долазак жене најави љубав,
усне и осмех између стида,
заносна отвори страсти део,
за четри ока за два вида.

Рој звезда опипава тмину,
игра светла у мрклој глувоћи,
рапсодија без звука,
месец задевен јужно од ноћи.

© Андреја Ђ. Врањеш.


HAIKU – Dejan Ivanović

Zub vremena čerupa staru kuću ciglu po ciglu Idem naviše planina privlači neizvesnošću *** Tužna obala nad uspavanu reku nagle se vrbe Na našoj reci zabraniše pecanje plastične kese Nadošla reka opkolila srušen most tamnom bujicom

Zub vremena
čerupa staru kuću
ciglu po ciglu

Idem naviše
planina privlači
neizvesnošću

***
Tužna obala
nad uspavanu reku
nagle se vrbe

Na našoj reci
zabraniše pecanje
plastične kese

Nadošla reka
opkolila srušen most
tamnom bujicom

N O L E

Udara je Nole k’o topuzom Marko, sve jedan po jedan padaju k’o snoplje, k’o Kosancic Ivana, da probi ih koplje. Udara je Nole snagom Obilica, loptica mu leti kao da je strela, s druge strane nemoc, zastavica bela. Udara je Nole k’o Sindjelic topom, loptica prolece k’o veliko djule, kao da su protivnici, od karata … Настави са читањем “N O L E”

Udara je Nole k’o topuzom Marko,
sve jedan po jedan padaju k’o snoplje,
k’o Kosancic Ivana,
da probi ih koplje.

Udara je Nole snagom Obilica,
loptica mu leti kao da je strela,
s druge strane nemoc,
zastavica bela.

Udara je Nole k’o Sindjelic topom,
loptica prolece k’o veliko djule,
kao da su protivnici,
od karata kule.

Udara je Nole puskom hajduk Veljka,
loptica prolazi kao da je tane,
svi je nemo pogledima prate,
jer od nje tesko zarastaju rane.

Udara je Nole kao Dusan Silni,
u rukama reket kao da je mac,
od publike bucne ne cuje se nista,
samo s druge strane neobuzdan plac.

Заточеник времена – Петар Савић

    Тумарање по хладним ходницима смрзнутих, нескладних емоција. Опет је спокој смењен крицима, свакодневно прогања Еденска змија.   Да ли се то живот игра са нама, Зашто нам га је дато тако мало ? Једном комедија, а другом драма! Да ли је судбини до свих нас стало ?   Како се борити с’ осећајем … Настави са читањем “Заточеник времена – Петар Савић”

 

 

Тумарање по хладним ходницима

смрзнутих, нескладних емоција.

Опет је спокој смењен крицима,

свакодневно прогања Еденска змија.

 

Да ли се то живот игра са нама,

Зашто нам га је дато тако мало ?

Једном комедија, а другом драма!

Да ли је судбини до свих нас стало ?

 

Како се борити с’ осећајем кривице ?

Како заташкати подмуклу тугу ?

Када на харфи попуцају жице

ни анђели не могу призвати дугу.

 

Верујем у Бога, из љубави, не из страха.

Зато му увек кажем све у лице,

у оним тренуцима кад останем без даха,

поплочаним путем кад кренем насумице.

 

Сви смо део пешчаног сата садашњости,

али свако зрно песка будућности

одзвања ехом прошлости.

 

Постојимо сад и овог трена.

Да л’ сутра ће бити к’о што било је јуче?

Између смене месечевих мена,

једна иста казаљка туче.

 

Та казаљка што секунде броји

и од њих године ствара,

што никад на месту не стоји,

неуморно наше животе убрзава.

 

О Часовничару дај ми своју моћ,

да зауставим казаљку у једном трену,

да увек будем део оних садашњости дивних,

и не останем у пролазном временском плену.

 

 

ГОРОСТАС, ПЕСНИЦИ … – Андреја Ђ. Врањеш

  ГОРОСТАС           Б.    Ћопићу Сањао је снове Сљезове боје, Пролом се отвори у глави таме, радост сломи у оку јутра, светлост се сузи у тачку црну, Сунце се сруши нестаде сутра. И песник оде да лечи дане, можда га виде вишње ране, негде на Уни кад поглед купа, а река за тренутак за њега стане. … Настави са читањем “ГОРОСТАС, ПЕСНИЦИ … – Андреја Ђ. Врањеш”

 

ГОРОСТАС          
Б.    Ћопићу

Сањао је снове Сљезове боје,
Пролом се отвори у глави таме,
радост сломи у оку јутра,
светлост се сузи у тачку црну,
Сунце се сруши нестаде сутра.
И песник оде да лечи дане,
можда га виде вишње ране,
негде на Уни кад поглед купа,
а река за тренутак за њега стане.

ПЕСНИЦИ 

песнику Љубодрагу Љуби Обрадовићу.

Пријатељства чувају између тајни,
из снова рањени буде,
највише говоре када заћуте,
у сузама дечјим препознају људе.

ВРЕМЕ

Не може се победити,
стане у трен,нада кратка,
роба није а може да се купи,
је ли истина или варка ?

ТРЕН

На заласку живота срео се са мајком,
срећан је био колико у сан времена стане.

РАВЊЕ

пријатељици Снежани Ивић Крстајић.

Време славу не тамни,
године кораци пролазе,
слободом се разлило,
панорамом радости.

Птица троши лет,
у ватри Сунца постање,
Сава без страха тече,
покрај ње тече Равње.

Настави са читањем “ГОРОСТАС, ПЕСНИЦИ … – Андреја Ђ. Врањеш”

Поезија и музика: Љуба, Гана, Јована, Кристина и Илија

Љубодраг Обрадовић, Драган Тодосијевић, Јована Обрадовић, Илија Обрадовић и Кристина Дамњановић


Љубодраг Обрадовић, Драган Тодосијевић, Јована Обрадовић,
Илија Обрадовић и Кристина Дамњановић

ČEKAJUĆI SUNCE-Miroslav Krnjeta

Čekanje je sastavni deo života koje nas prati tokom celog našeg putovanja kroz život. Čekamo prve igre,polazak u školu,prvi poljubac,maturu,da porastemo,posao,ljubav života, rođenje deteta,kupovinu stana ili kuće,bolje sutra…Uvek nešto čekamo a sat otkucava minute, planeta zemlja nije stala,ona nas ne čeka. Najgore je kada ništa ne ide  kada gubim bitku za bitkom doživljavam poraze na … Настави са читањем “ČEKAJUĆI SUNCE-Miroslav Krnjeta”

Čekanje je sastavni deo života koje nas prati tokom celog našeg putovanja kroz život.
Čekamo prve igre,polazak u školu,prvi poljubac,maturu,da porastemo,posao,ljubav života,
rođenje deteta,kupovinu stana ili kuće,bolje sutra…Uvek nešto čekamo a sat otkucava minute,
planeta zemlja nije stala,ona nas ne čeka.
Najgore je kada ništa ne ide  kada gubim bitku za bitkom doživljavam poraze na svim frontovima,
gde god da krenem sva vrata su zatvorena,koliko god da se borim ili bilo šta da uradim
jednostavno ponor bez izlaza.Kao davljenik u živom pesku što se više opire i bori on sve dublje tone.
Mudri ljudi kažu posle kiše dolazi sunce,samo meni nešto predugo pada kiša i pitam se kad će više
sunce da sine.Čekanje se pobeđuje mirom i strpljenjem ako to čovek nema lako može čekajući da sagori.
Blago onima koji su dobili dar smirenosti i strpljenja,moje srce nema to blago pa se vatrom uči da čeka.
To je moje najteže čekanje,čekajući da novo sunce sine,sada kada sagledam sva druga čekanja su sitnice.

Боже – Данијела Јевремовић

  Боже, дај ми срце лавље и душу велику ко православље да сећање ме не боли и да срце опет воли, да не мрзи и не суди, да зло семе у мени не буди, кад се оно својски труди да злотвору опрости и ником не напакости.   Боже, дај ми очи Христове да опростим возове, … Настави са читањем “Боже – Данијела Јевремовић”

 

Боже, дај ми срце лавље

и душу велику ко православље

да сећање ме не боли

и да срце опет воли,

да не мрзи и не суди,

да зло семе у мени не буди,

кад се оно својски труди

да злотвору опрости

и ником не напакости.

 

Боже, дај ми очи Христове

да опростим возове,

пијаце и мостове,

бомбе и ракете

и људе што беху

несрећне мете,

Милицу и Сању

и све пале анђеле,

дечје уснуле главе,

војнике и хероје

што на небу сузе броје,

Косово и Кошаре,

цркве и манастире.

 

Да опростим им земљу своју,

родну груду и колевку моју,

напаћену, крвљу напојеном,

плачом мајки надојеном.

У пролеће место цвећем

ливаде јој бомбама посуше,

црним птицама небо прекрише,

челичним “анђелима” зло разнеше,

смрт у пролеће сејаше

и децу нам из сна пробудише.

 

Боже, дај ми мир

и снагу да наставим даље

и ову песму којом срце

поруку шаље

да се Србин не предаје

и вековима на огњишту опстаје,

док је вере да и он траје

и да све од себе даје,

сваком пружа своју руку

и подноси сваку муку.

 

Боже, помози мом народу

у малом Ноевом броду

да се сложи, обожи и умножи

и да памти своје претке

ко иконе ретке,

свој крст ко Божји прст,

своју славу, ратове и историју

и поносну земљу своју

и јунаке све на броју.

 

‘

SAMO MI-Miroslav Krnjeta

Tuđu bol ne osećate svoju celom svetu namećete kao puni ste ljubavi a svi drugi su gubavi. To što vi mislite samo svoje cipele gledate po tuđim glavama hodate hvala vam što sudite. Hvala što moje srce pazite a tuđina ljubite i hvalite, hvala što me hranite a iza leđa vređate i gazite. Ne vidite … Настави са читањем “SAMO MI-Miroslav Krnjeta”

Tuđu bol ne osećate
svoju celom svetu namećete
kao puni ste ljubavi
a svi drugi su gubavi.

To što vi mislite
samo svoje cipele gledate
po tuđim glavama hodate
hvala vam što sudite.

Hvala što moje srce pazite
a tuđina ljubite i hvalite,
hvala što me hranite
a iza leđa vređate i gazite.

Ne vidite moje suze
šta mi život uze
važno je da ste vi dobro
a mene na vetar,samo hrabro.

Kada je teško tražite ruku
kukate na nepravdu
a ne vidite moju muku
okrenete leđa kad me nevolje bodu.

Kad treba život da se drži
onda me zovete i volite
a kad mene boli,onda izdrži,
zaista vam hvala
što o meni toliko brinete.

Sve što vama treba
mora da se skida s neba
a kad ja imam želju
snađi se voljeni prijatelju.

У  ЖИШЦИ и друге песме… – Андреја Ђ. Врањеш

У  ЖИШЦИ У осмех се претвори, радуј јутра, уђи лепотом у речи, постани светлост рањеној птици, из мржње се извуци, игре понеси, препознај себе, у краткој жишци. РАЗЛИКА Како да се вратим када не знам где, питаћу селице оне се враћају, самном је ипак другачије, ја бих враћањем обмане множио. ТИШИНЕ Скривене зорама, тамо где … Настави са читањем “У  ЖИШЦИ и друге песме… – Андреја Ђ. Врањеш”

У  ЖИШЦИ

У осмех се претвори,
радуј јутра,
уђи лепотом у речи,
постани светлост рањеној птици,
из мржње се извуци,
игре понеси,
препознај себе,
у краткој жишци.

РАЗЛИКА

Како да се вратим када не знам где,
питаћу селице оне се враћају,
самном је ипак другачије,
ја бих враћањем обмане множио.

ТИШИНЕ

Скривене зорама,
тамо где зрију чекања,
у сусретима испод неба,
далеке од гледања.

Постоје да свратимо,
заклони од буке лажи,
дубоке као одговор,
који се у њима тражи.

ДУБИОЗЕ

Због чега истине чекају,
мора ли се искуство плаћати,
зашто лепота нестаје,
где ли се може  враћати ?

Радују ли се траве,
дувају ли сновима ветрови,
зашто се памте несрећни,
како умиру цветови ?

Настави са читањем “У  ЖИШЦИ и друге песме… – Андреја Ђ. Врањеш”