ОКРУГЛИ СТО – ТАГОРЕ и ГАНДИ

Od: Ambasada Indije Predmet: Konferencija-Orugli sto: Tagore i Gandi Sadržaj poruke: Poštovani, Ljubazno molimo da na Vašem sajtu objavite informaciju o održavanju Konferencije i okruglog stola pod nazivom: Ahimsa: Tagore i Gandi, koja će se održati u ponedeljak 3. juna sa početkom u 12,00h u Udruženju književnika Srbije, Francuska 7, Beograd, u organizaciji Ambasade Indije … Настави са читањем “ОКРУГЛИ СТО – ТАГОРЕ и ГАНДИ”

Od: Ambasada Indije
Predmet: Konferencija-Orugli sto: Tagore i Gandi

Sadržaj poruke:

Poštovani,
Ljubazno molimo da na Vašem sajtu objavite informaciju o održavanju Konferencije i okruglog stola pod nazivom: Ahimsa: Tagore i Gandi, koja će se održati u ponedeljak 3. juna sa početkom u 12,00h u Udruženju književnika Srbije, Francuska 7, Beograd, u organizaciji Ambasade Indije i Tagore Centra. Pozivamo sve zainteresovane da prisustvuju.

ПОЕЗИЈА – ИЗ ЗБИРКЕ ПЕСАМА (СУНЦОКРЕТ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЗВЕЗДЕ ) – Андреја Врањеш

ПОЕЗИЈА – ИЗ ЗБИРКЕ ПЕСАМА (СУНЦОКРЕТ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЗВЕЗДЕ ) ТРГОВИ Тргови,дубоки трагови, потрошених пољубаца, давних погледа, избледелих истина. Вечити подијуми љубави, на којима младићи ветровима завиде, они су она места где се вековима, сусреће лепота. ОБЛАЦИ Изнад Андалузије високо, расуто облачје меко, кабаљери висина Лорку славе, плешући бели фламенко. Шта ће са рањеним … Настави са читањем “ПОЕЗИЈА – ИЗ ЗБИРКЕ ПЕСАМА (СУНЦОКРЕТ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЗВЕЗДЕ ) – Андреја Врањеш”


ПОЕЗИЈА – ИЗ ЗБИРКЕ ПЕСАМА (СУНЦОКРЕТ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЗВЕЗДЕ )

ТРГОВИ

Тргови,дубоки трагови,
потрошених пољубаца,
давних погледа,
избледелих истина.

Вечити подијуми љубави,
на којима младићи ветровима завиде,
они су она места где се вековима,
сусреће лепота.

ОБЛАЦИ

Изнад Андалузије високо,
расуто облачје меко,
кабаљери висина Лорку славе,
плешући бели фламенко.

Шта ће са рањеним скитницама бити,
када се истањи плес бели,
срећом нису људи да пате,
што више нису цели.

ПРЕВАРА

У сан живот дугачак стао.
Живео је поновљено преварен.

Настави са читањем “ПОЕЗИЈА – ИЗ ЗБИРКЕ ПЕСАМА (СУНЦОКРЕТ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЗВЕЗДЕ ) – Андреја Врањеш”

ПРАЗНЕ ЧАШЕ ДУШУ НЕ ЛЕЧЕ – Тихомир Јанићијевић

ПРАЗНЕ ЧАШЕ ДУШУ НЕ ЛЕЧЕ Кад омали сунце крену ладне кише Орошене обронке сакрије тмина Ноћ замирише на дуње и вина У осоју душе снова је све више. Јесен је стигла у кишно свануће И њу зелене месечине маме Миришу из таме шарунке из сламе Плачу попићи у зиду старе куће. У животу је много … Настави са читањем “ПРАЗНЕ ЧАШЕ ДУШУ НЕ ЛЕЧЕ – Тихомир Јанићијевић”

ПРАЗНЕ ЧАШЕ ДУШУ НЕ ЛЕЧЕ

Кад омали сунце крену ладне кише
Орошене обронке сакрије тмина
Ноћ замирише на дуње и вина
У осоју душе снова је све више.

Јесен је стигла у кишно свануће
И њу зелене месечине маме
Миришу из таме шарунке из сламе
Плачу попићи у зиду старе куће.

У животу је много чаша без дна
Али само једна се наискап пије
Само у једној лек се крије.

До зоре пијемо јесен, месец и ја
Док тражим праву, празне у души звече
Празне чаше душу не лече.

© Тихомир Јанићијевић – Куршумлија

CRNE ŠUME-Miroslav Krnjeta

Tajanstvene crne šume zatvorile prolaze maglom straha zlo jezdi talasima vazduha guta nezvane goste. Leže kao utvare pored druma u senci sunčanih zelenih šuma, tu nema sunčevog zraka to su prostranstva mraka, zaobilaze ih boje duge gube svoje šarene pruge. Nema sveže zelene boje nema prolećnog lista, mračne sile crno lišće kroje zlih vetrova je … Настави са читањем “CRNE ŠUME-Miroslav Krnjeta”

Tajanstvene crne šume

zatvorile prolaze maglom straha
zlo jezdi talasima vazduha
guta nezvane goste.
Leže kao utvare pored druma
u senci sunčanih zelenih šuma,
tu nema sunčevog zraka
to su prostranstva mraka,
zaobilaze ih boje duge
gube svoje šarene pruge.
Nema sveže zelene boje
nema prolećnog lista,
mračne sile crno lišće kroje
zlih vetrova je ovde pista.
Nema pesme ptica
samo tamna sumaglica,
mrtvu tišinu bez zvuka
prekida zov sovinog huka.
Na zemlji rupe crne vode
crne grane na trulež smrde
prave sablasne neprohodne tarabe
hvataju život dušu grabe.
Gnevno drveće crni fijakeri
voze pravo u čeljusti zveri,
do srca tamnog bunara
gde strah dušu razara.
Pokrivene velom misterije
satkane od crne materije
pune ste jaruga zla
mračnih prolaza avetinjskog tla.
Crne šume nevidljive sablasti
luta vama nepoznata tama,
nema života,nema svetlosti,
ovde strah i jeza
kidaju kosti.
Mnogi su stazama magle zalutali
i zauvek u čeljusti šume nestali.

ВИШЊА … – Андреја Ђ. Врањеш

ВИШЊА Деда је на ободу  дворишта посадио вишњу, родио му  се унук, дадоше му  име дедино Радош ,стасавао дечак, гранала се вишња.Пролизиле су године, дечак се сваким даном мењао,  постајући део оне  лепоте која се заокружује мушком снагом и чврстином. Пентрао  се по гранама, вирио у голубија гнезда, кроз крошњу ноћу  сударао поглед са звезданим … Настави са читањем “ВИШЊА … – Андреја Ђ. Врањеш”


ВИШЊА

Деда је на ободу  дворишта посадио вишњу, родио му  се унук, дадоше му  име дедино Радош ,стасавао дечак, гранала се вишња.

Пролизиле су године, дечак се сваким даном мењао,  постајући део оне  лепоте која се заокружује мушком снагом и чврстином. Пентрао  се по гранама, вирио у голубија гнезда, кроз крошњу ноћу  сударао поглед са звезданим сјајем ,рањавао и ломио,испод ње се дизати учио. Вишња је  богато рађала,све док  постепено  све упорније није почела да је  осваја тамна  густа смола, лишће је кренуло да јој  се  скупља и спарушује, сушила се лагано. И као што је све што стари  крто и као стакло ломљиво,склоно одумирању, тако је и остарела вишња почела да пуца уздуж стабла, да би  напослетку почеле да јој се изваљују и ломе оне најтеже,дебеле гране ,чинећи је непрепознатљиво нагрђеном и ружном. Запретила је опасност од изненадног рушења.

У надолазећој зими деда напусти овај  чудни неуређени свет.Радошев отац није чекао да вишња поново олиста већ    посече стабло,није то урадио ни од жеље ни од радости,већ од морања. За себе препун сентимента рече: „ Што ти  је нечији живот, кратак као дан ,вишња  поживе тридесет година и у њих стаде цео њезин  век а храстови живе по триста и више година , баш као и неки људи што  брзо одлазе а неки се опет  учауре у времену. “Млађани Радош је већ  деценију и више био изван породице, отишао је у Ниш,  најпре у гимназију, после и на студије. Завршио је за инжењера  , онда је као перспективан стручњак доспео у  животној борби у Немачку,у главни град Баварске Минхен где се  запослио, као биљка пустио дубоко корење ,оженио се и ускоро  добио  сина, којем по најбољем другу  даде име Миутин. У тренуцима  слободног  времена када је Милутин поодрастао причао му је дуге и тихе приче о вишњи која је означила  његово детињство, коју је  у сновима неговао.  

Остала је забран у који  нико  није могао ући до  само он, вишња је истинска, његова стална непоновљива радост. Некако с пролећа када се Радош спремао на посао, рано скоро у цик зоре, зазвонио је телефон, никада тако рано.  Полу сањив Радош подигну слушалицу,чуо се крупан баритонски глас, овде Стојан, говор је био узбуђен.брате жао ми је  морам да ти јавим,стриц и стрина су умрли у истој недељи уочи Васкрса, родитељи, Радош се ледено згрозио,прво мајка чуо је па онда трећег  дана после и отац ,  од  брзине догађања нисмо стигли да ти на време јавимо,настави Стојан да реферише. Ганут болом за старим родитељима које због животних околности  ,  делом и  немара  није  видео годинама , опхрван тугом одлучи се повести сина ,да бар посети њихове гробове.  Следећег преподнева   кренуше пут Минхенског аеродрома,лет је био заказан за тачно девет часова. Када су после непуна два сата слетели на   Константин Велики  , дотакли земљу предака , осетили мирис родне груде,Радош запази стричевића  Стојана који је дошао да их дочека и превезе до родитељске куће. Стегоше се   у  мушки чврст загрљај , сузних очију кренуше  према  возилу,Стојан је помиловао  дечака , упитао га како се зове ,малиша је подигао главу и немо га погледао одсутним погледом .Ћутали су нису причали док су се возили,осим што  је Милутин  у неколико наврата на Немачком нешто питао оца ,гледао је кроз прозор .Вожња није дуго трајала,  у  дворишту родне куће није  било старе вишње која   је некада  за летњих врућина  штитила од сунчеве топлоте, уместо ње  стајала је празнина .

За Радоша ништа више није било исто, ни  кућа, ни  двориште,чак ни  небо, које је на једном постало мутно као да се из њега изненада вратила јесен.Радош заплака дубином бола који га је потмуло  кидао,заплака и Стојан,некако се и киша намести и небо проплака. Милутин  осети да се десило  нешто крупно и необично па упита оца где је „она“ вишња о којој  си ми  годинама  радосно причао ? Заменица она постаде   ружна ,  скарадна, деградирала  је сећање,љубав,детињство,његову радост.  Милутин  очева осећања свакако није могао  препознати,њему су  била непозната, страна.  Радош није имао ни снагу, ни речи да одговори сину,уста се спекла,чуо је откуцаје властитог срца,једва се некако задржавао на ногама.

Дечак је ћутао, он  засигурно неће никада плакати за тамо „неком“ вишњом,његове виртуелне игре не могу пробудути дубока осећања каква је имао његов отац,а каква ће бити његова осећања и сећања,да ли ће их уопште и  имати, да  ли ће  људи његовог времена  знати плакати, можда ни киша неће  падати  ? Склањаће је неким чудом технике . Кога ће у његово измештено доба  возити таксисти? “Људи ће се састајати испод  пластичних липа,али ја те волим нико неће знати  рећи „речи су песника.Можда је  песник нешто  предосетио давно. Свега неће бити осим  празнине. Радош се вратио да угледа тугу. А У ДУШИ БЕСКРАЈНА ПРАЗНИНА.

Настави са читањем “ВИШЊА … – Андреја Ђ. Врањеш”

ПОЕЗИЈА – ИЗ  ЗБИРКЕ ПЕСАМА (  НА ОБАЛИ СРЦА ) – Андреја Врањеш

ПОЕЗИЈА – ИЗ  ЗБИРКЕ ПЕСАМА (  НА ОБАЛИ СРЦА )КРОЗ  ПРОЗОР  ВОЗА С. Д.Гледам кроз прозор како промичу:куће,виногради,стубови,људи.Посматрам,у глави ми се мути,изаћи ћу на следећој станици,мислећи још увек на твој осмех,као да нисам од тебе отишао.Како преварити сећање,како збунити живот?


ПОЕЗИЈА – ИЗ  ЗБИРКЕ ПЕСАМА (  НА ОБАЛИ СРЦА )

КРОЗ  ПРОЗОР  ВОЗА
С. Д.

Гледам кроз прозор како промичу:
куће,виногради,стубови,људи.

Посматрам,у глави ми се мути,
изаћи ћу на следећој станици,
мислећи још увек на твој осмех,
као да нисам од тебе отишао.

Како преварити сећање,
како збунити живот?
Настави са читањем “ПОЕЗИЈА – ИЗ  ЗБИРКЕ ПЕСАМА (  НА ОБАЛИ СРЦА ) – Андреја Врањеш”

Zveri

Pre Ima čarolije u zvezdama Koje promiču noću Kao sena Zaveštanje Da sjaj i tama naizmenično nestaju I da tama duže traje Ima trenutaka koji nikada ne smeju Preći u sećanje Postati uspomena Na jorganu belom glatkom Sa palim andjelima Pahulja pada u oko Brodovi krstare oblacima Misao poput vetra jedra im je navodila Po … Настави са читањем “Zveri”

Pre

Ima čarolije u zvezdama
Koje promiču noću
Kao sena
Zaveštanje
Da sjaj i tama naizmenično nestaju
I da tama duže traje

Ima trenutaka koji nikada ne smeju
Preći u sećanje
Postati uspomena

Na jorganu belom glatkom
Sa palim andjelima

Pahulja pada u oko
Brodovi krstare oblacima
Misao poput vetra jedra im je navodila
Po talasima toliko velikim
Da ruše let pticama
U oreolu noći
Visoko gore duša se oslobodila
Onoga što je umalo zauvek
Prikovalo na tlu

Ne pripitomiš zveri
Rođene u divljini
U hordama
Lancima ni šaputanjem
One čeznu za lutanjem
Dišu krik u grudima

I psi laju na Mesec
Kad čovek nije u blizini

Posle

Neki su trenuci tvoji
Postali samo njeni
I nikad ih ne bi u zaborav pretvorila
Jer ploviš brdovima u noći
Noseći sjaj u ženi
Koja je priznala zveri u sebi
Da postoji
I tako je pokorila

Ne možeš je udomiti
Moraš je od sebe pustiti
Za laku noć poljubiti
Zveri se ne mogu pripitomiti
One se mogu samo ubiti

OČAJ …….. Marina Adamović

Čitam poeziju pesnika Koji je poginuo posle rata Sećao se krvi iz nozdrva Sećao se sivih leševa Obraćao bogu, pa ljudima – Ne veruje nikome Istina je prva Sahranjena Ubila ga posle rata Golim okom Bomba Nevidljiva Ne plačem Zašto bih Kako Ne osećam ništa Ne verujem ni ja Probole me kosti Mrtvoga Pesnika

Čitam poeziju pesnika
Koji je poginuo posle rata
Sećao se krvi iz nozdrva
Sećao se sivih leševa
Obraćao bogu,
pa ljudima –
Ne veruje nikome
Istina je prva
Sahranjena

Ubila ga posle rata
Golim okom
Bomba
Nevidljiva

Ne plačem
Zašto bih
Kako
Ne osećam ništa
Ne verujem ni ja
Probole me kosti
Mrtvoga
Pesnika

TAKO – Dejan Ivanović

Mora, da je od umora tvoje srce zaspalo. Nenadano, negde bačeno zrno u procep tankih zidova; Okomile se teške grane divnih šuma, proključale opne; spaljene gromom. Popustile membrane pred tromom bujicom mulja, sporih, nadolazećih, pretećih reka …

Mora,
da je od umora
tvoje srce zaspalo.
Nenadano, negde
bačeno zrno
u procep tankih zidova;

Okomile se
teške grane divnih šuma,
proključale opne;
spaljene gromom.
Popustile membrane
pred tromom

bujicom mulja,
sporih, nadolazećih,
pretećih reka …

ЈОШ МЕ ТВОЈЕ РЕЧИ СЕТЕ *Драгојло Јовић

ЈОШ МЕ ТВОЈЕ РЕЧИ СЕТЕ                                                                               Још ме твоје речи, пробуде у ноћи, Што ми мајко рече … Настави са читањем “ЈОШ МЕ ТВОЈЕ РЕЧИ СЕТЕ *Драгојло Јовић”

ЈОШ МЕ ТВОЈЕ РЕЧИ СЕТЕ

  •                                                                               Још ме твоје речи, пробуде у ноћи,
  • Што ми мајко рече кад сам дете био,
  • Ајде устај сине, време ти је поћи,
  • Сад те живот зове, сан се дуго снио.
  • Понеси само прамен месечине,
  • Да по некад,  у ноћи ти светли,
  • У том Свету белом другачије све је,
  • Буде те трамваји, не сеоски петли.
  • Сачувај доброту у дубини душе,
  • Недај да те пороци и светла уруше,
  • Кад ти тешко буде, оџака се сети,
  • Црепуље и сача и наших врлети.
  • Недај нигде ником нити грам поштења,
  • Па тамјаном и босиљком у празничне дане,
  • Даруј душу своју вером прочишћења,
  • Нек ти срце светли ко на дан крштења.
  • И низводно сине своју срећу тражи,
  • У новом смо веку све је више лажи,
  • На кораку сваком опасност те чека,
  • Храбро крочи напред, то је за човека.
  • У грамзивом свету сачувај се сине,
  • Не дај да ти душу поједу висине,
  • Са неродних њива хранила те мајка,
  • Зов Вука у ноћи беше успаванка.
  • А кад једног дана године те стигну,
  • Кад опет пожелиш мирис наших брда,
  • Завичај те, увек радо чека,
  • Свет призива  дете, а враћа  човека.
  • Док залазак сунца са свог прага гледаш,
  • Прелистај сећања и подвуци црту,
  • Потомцима својим са поносом кажи,
  • Нек низводно иду, нек се не окрећу,
  • Само старцу завичај, дечју враћа срећу.