ЈОШ МЕ ТВОЈЕ РЕЧИ СЕТЕ
- Још ме твоје речи, пробуде у ноћи,
- Што ми мајко рече кад сам дете био,
- Ајде устај сине, време ти је поћи,
- Сад те живот зове, сан се дуго снио.
- Понеси само прамен месечине,
- Да по некад, у ноћи ти светли,
- У том Свету белом другачије све је,
- Буде те трамваји, не сеоски петли.
- Сачувај доброту у дубини душе,
- Недај да те пороци и светла уруше,
- Кад ти тешко буде, оџака се сети,
- Црепуље и сача и наших врлети.
- Недај нигде ником нити грам поштења,
- Па тамјаном и босиљком у празничне дане,
- Даруј душу своју вером прочишћења,
- Нек ти срце светли ко на дан крштења.
- И низводно сине своју срећу тражи,
- У новом смо веку све је више лажи,
- На кораку сваком опасност те чека,
- Храбро крочи напред, то је за човека.
- У грамзивом свету сачувај се сине,
- Не дај да ти душу поједу висине,
- Са неродних њива хранила те мајка,
- Зов Вука у ноћи беше успаванка.
- А кад једног дана године те стигну,
- Кад опет пожелиш мирис наших брда,
- Завичај те, увек радо чека,
- Свет призива дете, а враћа човека.
- Док залазак сунца са свог прага гледаш,
- Прелистај сећања и подвуци црту,
- Потомцима својим са поносом кажи,
- Нек низводно иду, нек се не окрећу,
- Само старцу завичај, дечју враћа срећу.
(Прочитано: 67 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.279.885 пута)
