Добродошли!
Darove od Tebe primih
sveznanje
svesećanje
jedinstvo svih različitosti.
“Suza moja roditelja nema”
Vladika Njegoš kada kaže, na to misli
jer kroz Tebe je samo milost.
Tako da je neizrecivo mada, toliko žudim
da Ti to saopštim.
Ostao je logos, bez odgovora
paralisan.
Mislima pratim pokrete
energije u tkanju, njihove oblike talasa
dok se manifestuješ kroz sve.
Istovremeno
događaji račvaju vreme u svim pravcima.
Istovremeno
udahom, pojačavam Tvoje prisustvo.
Taj, dah u vremenu
što mi se otme
iz dubina, usrdnih
koje spajaju svetove, ipak
podeljene
Smrtne im tišine, što generacijama
gde svedok sam nemi a ipak, učesnik u svemu.
Da Kajina za kaznu zapišem
Avelja da pronađem, ne mogu
Traje taj usud u meni
Traje i tuđi, u njima
Život dok se odvija, na način
da se njegovi tokovi ne razumeju
ni smisao, ni Bude utrnuće
Sve dok se ne upozna izvor
gde patnja prestaje.
Молим ти се, Месече – иконо небесна,
и звезде ти палим, та тужна кандила
Уместо молитве нек походи те песма
у коју је травку очаја једна рука посадила
Среће је, у оку мом, угасло прегршт жеравица
Ко још у љубав верује, све су то пусте скаске?
Језера су срушила бране између трепавица
Не умем да сузе скупим и вратим одласке
Сам себи крив, мучењем новим тражим
душу с тајном вечном што и од себе кријем
Хоћу ли икада поново моћи да одважим
лице странца да горке боре радошћу умије?
Као зраке пуне срме у наше су очи,
у неверици, даљине светлост кануле
док умирала је нада у сунце, расле су ноћи
Истине боље да никада нису освануле
У мени су занемели бол и јауци многи
Срце ми у колевци сећања заспало
по трњу и ружама ходасмо босоноги
а небо је немире, као грехе, опраштало
Под њеном косом спи сумњама спутана
чежња, уснама пољупцем сам оклеветaо
чело, сенком је у молитву – песму залутала
и проклела погледом све што било је свето
ВЕРНИК ПОЕЗИЈЕ
У диптиху насликана доброта,
песник у зраци светла,
препознао смисао,
тамом писао.
У ширине заљубљеник,
одвео га пут слободи.
Нудили му живот тесан,
није хтео, на супротну страну води.
Настави са читањем “ЕКВИНОЦИЈУМ ЉУБАВИ… – Андреја Ђ. Врањеш”
Када ме напусте сви
баш сви вољени и невољени
ни тад сама не остајем
ни тад не заборавим нит’ хоћу
Теби рећи опрости и хвала.
Опрости ми сваки највећи
и најмањи гријех
и дане кад смртник овај
би и код очију слијеп
и код ушију глух
Опрости оне дане сујете
и гордост моју сву
све ријечи изречене као
и оне никад не прозборене
опрости ми
Ти који својом љубављу
и ледене громаде топиш
сиво у дугу бојиш и
сунце на истоку јутром будиш
само Ти праштати умијеш.
Опрости и мени, ако можеш,
све што знам и не знам, да
згријеших ил’ ћу да згријешим,
све сузе, туге и боли, баш
као и осмјех сваки, опрости,
А ако пак праштати не можеш
Ти само буди мало благ
свеједно, ја ћу Ти вјеровати
и мирно се у тишини молити
да Твој завриједим опроштај.
И хвала Ти, Оче мој
хвала за сваки дан што
си ту крај мене био
и онда када то нико
баш нико није хтио.
Хвала Ти за сваки дан
којим си њиме даривао мене
хвала за најљепше име
извезено Анђеоским везом
по обрисима моје душе.
Хвала и опрости мени малој
под својом капом Небеском
и само ми мало снаге подари
да крочим пустом цестом
чији путоказ Вјером блиста,
Са Вјером да има за мене Наде
на врата Твоја да покуцам
кад све се завјесе спусте
и задњи одигра чин, молим Те
поведи ме тамо гдје спава мој Син.
Љубав је Твоја највећа
и разумјећеш молитву мајке
опростити ако сам себична
што желим, што Вјерујем
да могла бих уснити с Њим.
А ако не заврјеђујем ни то
без ријечи ћу остати у тами пакла
са истом молитвом и истом Вјером
да Твоја је рука Његово чело
својом благошћу такала.
И само Те бескрајно молим,
јер ја сам само мајка,
приви на груди чедо моје
и раци му све што нисам
стигла му рећи, опрости и хвала
Преклињем Те свом душом,
чувај ми моје једино и
опрости што га као и Тебе волим
само сам једна сјенка у црном
што за Твојом милошћу жуди.
Узми га у топло крило своје
за Његов мир преклиње
препукло срце моје и реци му,
реци му…о Боже молим те,
недај да га боле сузе моје.
Само сам мајка…и молим Те
свакога дана и сваке ноћи
помилуј моје чедо мило
и мир му милосрдно подари
док сан прекрива Анђеоско лице.
Мајка…само сам мајка
што усрдно моли…реци,
реци му Оче…добро сам,
добро…ништа не боли…
мама га највише воли…
( давне, 2007. )
( Опрости и Ти, случајни читаоче, за овај помало тужни стих, на Радостан дан )
Христос Васкрсе !
Никли из камена тужни Пребиловци.
Два пута васкрсли,ал’ одувек ловци
вребају из чеке жељни лаког плена.
Узалуд,јер они ничу из камена.
Старице саткане од хиљаду рана,
чемерне на ветру што би да надјача
лелек из дубине,јер баш сваког дана
слушају из јаме пој детињег плача.
Још памте душмане са камом у руци,
безличне ко’тама у облачној ноћи.
Кољу крволоци као гладни вуци.
Жању жетву срамну,крв им даје моћи.
За скуте их деца хватају и моле,
ал’не хају „силни”, ломе руке нежне.
У бездан бестидно бацају их доле
као грудве беле са планине снежне.
После много лета низ стрме литице
свештеници врли, пречасно им дело
у гротлу безумне јаме безданице
убијеном селу појаху опело.
Пола века прошло, прича опет иста.
Оживиле звери јаму безимену.
Не хају за сузу што у оку блиста,
па вечита оста туга у камену.
Никли из камена тужни Пребиловци.
Два пута васкрсли ал’ одувек ловци
вребају из чеке жељни лаког плена.
Узалуд, јер они опет из камена.
ПРОШЛО ВРЕМЕ
Недостају ми стари
Нанини чепари,
Што пелцера су пуни
Па се њима хвали.
Није било неко
За изложбу цвеће,
Ал одавало је пуно
Љубави и среће!
Имало се мало,
Трошило још мање,
Гледало се своје
И туђе имање.
Свако ти помогне
Кад помоћ ти треба,
Дужност ти је да даш
Само комад ‘леба.
Орила се песма
Копача,косача,
Није их надјачала
Ни песма берача.
Увече кад дођу
Уморни из њиве,
Жене одмах крену
Чепаре да смире.
Па доксатом крене
Босиока мирис,
Помешан с мушкатлама
Вине се у вис.
Нигде нема журбе,
Морања, ни сата,
Ал се завршавало
До првога мрака.
Зато ми недостаје
То прошло време,
Викендом тамо
Ранч одведе мене!
ЗВЕЗДЕ
Подигни руку
Додирни звезде.
Јел видиш како Месец везе,
Златним словима
По небу ведром,
Језа ме прође целим телом.
За заљубљене он сад пише,
Поруке неме,
Да не уздише онај што сам је
Ове ноћи,
Јер вољена особа неће доћи.
Ми нисмо сами
Имамо нас,
У нама налазимо
Љубавни спас.
Подигни руку,
Додирни звезде,
Упали још неку – већу срећу,
целу бих ноћ да их гледам,
загрљају твом да се предам
© Лидија Бјелица Шљивић
О КЊИЗИ ИЗ ДУШЕ Лидије Бјелице Шљивић
Настави са читањем “Нове књиге – ИЗ ДУШЕ – Лидија Бјелица”
Владица Радојевић је песник, наставник, а свакако и композитор, певач и свирач на гитари. Наступао је често на на поетским вечерима Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, а и другим песничким догађајима, певајући музику уз пратњу на гитари.
Владица Радојевић, лидер “ “Blues reservata” сматра да је “рокенрол одувек у Крушевцу”. Публика је бројна на концертима великих бендова, али је проблем што су то углавном старије генерације – каже Радојевић, уверен да нове генерације “нису свесне откривалачке страсти коју музика нуди”. Имамо ситуацију да у подрумима клубова свирају бендови које слуша двадесетак људи иако их је испред клуба више стотина, а улаз – бесплатан. То значи да у духовној клими нешто озбиљно не ваља – закључује Владица Радојевић.
nisam ti vjerovao da naša stara soba
više nema prozora i da su joj zidovi
crveni kad je uštap i kad netko plače
iza pukotina memljivog zida
jer smo iza tog prozora rasli
zaronjeni u bezglasje caklenjâ
na horizontima i gomile knjiga
u zimskim noćima i snovima
vjerujući da sve ćemo naučiti
da se oko nas okreće svijet
i zima da će opet doći
samo radi nas
Настави са читањем “NAŠA STARA SOBA – Mirko Popović”
Песма године за 2020. годину је песма САМИ мр Ратка Тодосијевића Баће. Одлука је донета 01.05.2021. године, а заједнички су је донели посетиоца сајта и чланови жирија Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ у саставу: Латинка Ђорђевић, Драгојло Јовић и Љубодраг Обрадовић.
САМИ
Звао сам те
Да ми у снове дођеш
У снове да
Их одсањамо а
Нису досањани.
Још колико
Јуче смо се винули
Изнад облака.
Зар смо
Све звезде већ
Скинули
Па и падалицу?
Звонило је
јутро
На мом прагу
И одзвањало
Свитању дана.
Док се моје
Вртоглаве мисли роје
Ја слушам тишину.
Не криви ме
Што се не наоружах
Стрпљењем
Што не осетих
Шта доноси нови дан
Што дозволих
Да ми те из снова
Однесе нови дан.
А веровасмо
Да ће нам живот
И снови бити све…
Сами.
Настави са читањем “Песма године за 2020. – САМИ – мр Ратко Тодосијевић Баћо”
