Љубав се зове… – Маријета Алексић

Љубав се зове…

Љубав се зове она необична сова што на грани чучи.
Љубав се зове она нова реч која се учи.
Љубав се зове стаза пута која ме теби води.
Љубав се зове она песма о слободи.
Љубав се зове дечији смех.
Љубав се зове кад у тело моје склизне твој грех.
Љубав се зове азбука живота.
Љубав се зове исписана животна страница и отупела оловка.
Љубав се зове улагање и труд.
Љубав се зове кад те има у свему и свуд.
Љубав се зову и приче и песме.
Љубав се зове и оно што се не сме.
Љубав се зове уметност и слика.
Љубав се зове прилика.
Љубав се зове – ако је позовеш
Љубав се увек, али увек одазове.

Настави са читањем “Љубав се зове… – Маријета Алексић”

ВИНО ИСТИНА ПОЕЗИЈА – Снежана Петровић

ВИНО ИСТИНА ПОЕЗИЈА

Немој ноћас да реметиш кишу,
летњу кишу док плочникe спира.
капи кише песму једну пишу
док ветар лагану мелодију свира.

Та се песма не крије у мени,
речи ћуте скривене у вину,
ја их никад написао не бих,
вино ће за мене, писати ИСТИНУ.

Истина је да те само сневам,
жудим,чезнем лик ме твој опија,
не могу ја теби песму да испевам,
мени се у вину скрила ПОЕЗИЈА.

Настави са читањем “ВИНО ИСТИНА ПОЕЗИЈА – Снежана Петровић”

Љубав – Зоран Дубовац

Љубав

Отворених очију што сањам , да ми је да плашт око себе имам,
да ме штити од лоших људи, што не знају шта је љубав,
што зло желе, јер им је сваки дан празан.

Лаким кораком што ходим, далеко можда нећу ићи,
само да се не спотакнем у лошој ноћи,
од разбојника што срећу краду, јер љубав не знају.

Осмехом сетним када се прошлих авантура сетим,
да не заборавим шта је пролазни хир, што ме увесели,
да знам шта је љубав, због које срце ноћима бди.

Тешким речима да не дозволим да ме отрују,
као јелена стреле намазане од једића,
да знам шта је лепо и добро, оно што љубав зовемо.

Преки поглед, што је ка нама упућен,
да се сломи као стакло када падне на камен,
да се љубав расцвета, мир да у срцима влада.

Чаша доброг вина, што је у сласт испијена,
полако и без журбе, као ноћи летње дуге,
да љубав победи зло и да траје.

Настави са читањем “Љубав – Зоран Дубовац”

NAŠE VINO – Nada Milosavljević

NAŠE VINO

Kao uvek za praznik
Svečano kucnusmo čaše
Odjek kristala zapeva odu životu
Milo se pogledasmo
Poželesmo jedno drugom stotu.

Zamirisaše otežali čokoti
Iz starog vinograda
Riljanog na tri ašova dubine
Čuvanog puškom
I molitvom protiv grada.

Iskre iz očiju i rubini iz čaše
Otključaše
Riznicu srca.
Vratiše mlade dane
Prosuše djerdane
Čežnjom nizane
Kopčom ljubavi čuvane
Milinom i gorčinom stezane.

Prvu smo čašu ispili davno
Uz žar ljubavi što s neba pade
Zgrabismo golim rukama žar
Kada nad zdravicom vreme stade
Zahvalismo se Bogu za dar
Vino nam snagu i krila dade.

Opi nas zanos, pre prve kapi
Čežnja nam puteve pozlati.

Naša je ljubav ko vino tekla
Slatko, gorko, naiskap smo pili
Točila nam sudbina bokale
Mi sudbinu zdravicom kitili.

Dizali smo čaše o slavljima
Za rodjenja, svadbe, useljenja
Ispijali i za pokoj duše
Našeg roda, dragih prijatelja.

Od pamtiveka, pa sve doveka
Iz svake čaše, iz svake kapi
Božansko vino istinu zbori
Kroz osmeh, uzdah ili suzu
Priču o LJUBAVI govori. Настави са читањем “NAŠE VINO – Nada Milosavljević”

Љубав уз вино – Јована Живковић

Љубав уз вино

Угреј ме да кожа гори.
Вино ће срам да нам скрива.
Црвена ватра, црвено вино,
горућа жеља која се снива.

Страст на дну чаше
док површином љубавна пена
пуцкета и плута.
Уз чашу вина учини ме женом,
нек твоја рука по мени лута.

Нек твоје усне страсно ме љубе,
вино у даху да ти миришем.
Да с’ тобом ноћима испијам вино,
мирис његов са тобом да дишем.

Љуби ме, воли, до последње капи,
вино је ту срамоту да скрије.
Само ме љуби и немој стати,
вино се пије, вино се пије.

Грли ме, к’о што ни једну
нити си смео нити си хтео.
Ту је вино страст да таласа,
уз вино се дајем део по део.

Настави са читањем “Љубав уз вино – Јована Живковић”

ТИШИНА МОЈЕ САМОЋЕ – Тамара Драгић

ТИШИНА МОЈЕ САМОЋЕ

Тишина моје самоће
Само је уздах без гласа
Ноћ препуна туге
Гдје нема наде ни спаса

Тишина моје самоће
Само је слика без боја
Хаљина шивена болом
Сувише ускога кроја

Тишина моје самоће
Сиво је небо без птица
Старица увелог срца
И дијете сузнога лица

Тишина моје самоће
Не позна кораке твоје
Отишло у прошлост све је
Оно што бјеше моје

Тишина моје самоће
Теби је само ситница
Сломљено једро на вјетру
И чежње блиједа скица

Настави са читањем “ТИШИНА МОЈЕ САМОЋЕ – Тамара Драгић”

Praznične note – Mirjana Jovanović

Praznične note

Nisi mi, odavno,
svraćao u misli,
ali, evo, praznik
veliki se sprema;
U meni se setno
rasplinjuju note:
što te nema, što te nema…

Ko stara pesma
zamirisa vino
na ljubav koju
popismo odavno;
Iz prazne čaše
tvoj me miris vreba
i titra ko struna:
što te nema, što te nema…

Dugo se nismo
ni u snovima sreli,
kroz vinograd stari
ne prolazim često;
al’ miris praznika,
u čaši što drema,
povlači suzu
k’o gitara notu;
što te nema, što te nema…

Настави са читањем “Praznične note – Mirjana Jovanović”

MASTILO I IZMAGLICA – Gordana Tešanović

MASTILO I IZMAGLICA

Iz noći u noć
čujem isti zov,
sipe mrvice sna,
dotiču oznojeno čelo.

Hvatam pogledom zvijezde,
spremam ih u oči.
Vino me mazi,
pjenušav oblak,
nalik izmaglici
prijanja uz lice.

Pokrećem prste,
mastilo plavi rubove
ljubavne poruke.
Zaškiljim i vidim —
lice nesanice.
Настави са читањем “MASTILO I IZMAGLICA – Gordana Tešanović”

Тобом ко вином опијен – Златомир Алексић

Тобом ко вином опијен

Лепа ко младо вино
опијаш полако.
Јуриш ми кроз вене
у срце и у главу.
У руке бих да те примим
отичеш, бежиш.
Ко пламен сунца
блисташ у свакој капи Ружице.
Опијен тобом
ко да сам аков вина попио.
Настави са читањем “Тобом ко вином опијен – Златомир Алексић”

Uzaludni beg – Sara Vukosavljević

Uzaludni beg

Od tebe ne umem da pobegnem,
koliko god daleko bila,
naši putevi su uvek blizu.

Od tebe ne umem pobegnem,
dok po pozornici pišem pesme
I isprepletanim rečima
stvaram valcer stihova.

Ti okupiraš moje listove,
knjige,
ploče,
korice istrošene sveske
ivice srca.

Od tebe ne umem da pobegnem,
i stalno ti se vraćam
kad se čini
da neko drugi
piše kao ja,
diše kao ja
i voli,
kao ja.

Od tebe ne umem da pobegnem,
jer umetnici
opijeni ljubavlju,
ne beže
oni od toga žive.

(C) Sara Vukosavljević, Beograd

Настави са читањем “Uzaludni beg – Sara Vukosavljević”