НАШЕМ РАШИ

Ми нисмо достојни тебе
Горског дива из Петњице,
Оживотворисмо ћутањем
Утамничење сутрашњице

Из које умјесто плаветнила
Ниче проклета тушта и тма,
Што нас подмукло заварава
Да се не придгнемо са дна

У које нас издајници гурнуше
И себе за Свеце прогласише,
Данајске дарове нам дадоше
Мислећи да нам душе спасише.

Који нас грамзивци заробише
И отеше сваку о теби мисао
Што подсјећа на грдне казамате
Који немају никакав смисао,

Гдје твоје јуначко срце куца,
Невине очи у даљину гледају
Знајући да ти ништа не оста
Само жеља да ти не продају

Оно што си у крви створио
Са својим згаженим родом,
Из мемле и пепела га дигао
Под светим небеским сводом.

Ал’ не дај се дична главо
Чувај своје од погани лице,
Писаћемо увијек свемогући
Свако слово твоје ћирилице.

ШУМАДИЈА

ШУМАДИЈА

Гледао сам са Рудника,
од Мораве траку водну,
кроз лугове што натапа,
благородну земљу плодну.

Дивио се „српском мору“,
док шумећи мирно тече,
и пољима златоносним,
на која се спуста вече.

Хук сам горских вила слуша`,
ка Морави што хитају,
и с водама благотворним,
рајске баште заливају.

Дивећи се Шумадији,
док је гледах ка` на длану,
душа ми се наужива,
и на срце мелем ка`ну.

Онај ко не воли, ко не поштује и ко не чува
природну околину, није поштен и честит човјек.
Аутор

На Руднику, јун 2022 љета Господњег

ПУТЕВИМА НАДАХНУЋА- КОЗИЋ САША

Путевима надахнућа

корачам уздигнуте главе.

 

Тражим духовно искупљење

потрошених митова

наше револуције.

 

Водили су нас

од истине

до савршене лажи.

 

Веровали смо.

Дозволили смо.

Мислили смо…

 

А онда су преко ноћи

пали сви наши снови.

 

Многи су пали.

Многи су остали на дну.

А неки, још богатији,

остали су читави

у вечном талогу политике.

 

Ми преостали

као духови идемо улицама

и стално плачемо

за пропуштеном шансом

живота.

ВИШЕГРАДУ

Расти граде

да сви раде,

Нека уче

Да поуче

Руке  нове

Много јаче него ове.

Расти роде

Да сањаре у слободи,

Ти прошлости завештана

Свима нама,

Уклесана у камену

Хрид и стијену

У лукове старог моста

Што нам свима вјечно оста,

златни печат загрљаја

Дивље ријеке с оба краја.

од звијезда саткан рају

Расти древни да сви знају

Плод си тврде земље наше,

Дједовске те руке даше

Да те од зла сачувамо

И блистава да те дамо

У мермерном бијелом сјају

Неком новом нараштају.

 

 

СРЕЋАН 8 МАРТ!

img5
previous arrow
next arrow

СВИМ ДАМАМА СРЕЋАН 8 МАРТ!

ПЕСМУ ТИ ЉУБАВНУ ПИШЕМ

Песму ти љубавну, душо пишем,
уместо неостварених снова.
Данас у песми за тебе дишем,
данас си у песми само моја.

Песму ти срце, ноћас поклањам,
иако пољубаца не беше.
Најлепше је док се само сања,
стихови су ту да нас утеше.

Песма је сад ту да нас обмане,
стварност је данас стварно сурова.
С песмом ћу у снове одабране,
који зраче љубав без фолова.

Поезија је за душе усамљене,
поезија је за душе заљубљене,
поезија је занос за несхваћене,
поезија, за љубави ускраћене…

Настави са читањем “СРЕЋАН 8 МАРТ!”

Pesme hoću

Pesme hoću

Ne smejte se, dežurni smejači,t

ne radujte se, večiti gunđači.

Tužnu muziku čujem

i celu me tuga obuzima,

dok se tope kao sneg u čaši

iluzije o suncu i moru.

Moje suze kroz maglu teku,

slivaju se ko kiša u reku.

Nije meni što te gubim žao,

već što nisi, ko ja tebi,

ni trunčicu srca meni dao.

Smejte mi se, večiti smejači,

radujte se, sreće otimači,

rugajte se, sreće rasturači,

pratite me, ponoćni jahači.

Vreme mi je jedini spasilac,

a Paul Revere moj pratilac.

Noćas samo tužne pesme hoću :,,

svirajte mi, ulični svirači”.

СКРИВЕНЕ ОЛУЈЕ – КОЗИЋ САША

Скривене олује тешких снова

нападају моје ја.

 

Кратког даха

бежим пред њима,

тражећи мир

у сопственим мислима.

 

Од бриге и страха

бежим у шуму

препуну лажних идола,

који дане проводе сами

дивећи се себи

и својим идејама

тешких глупости,

несхватајући време

у којем живе.

 

Постао сам номад,

лутам пољима и друмовима

света који не постоји.

 

Mаховином снова

покривам своје тело

и тонем у сан

који ми је преко потребан.

 

Време је разуздано,

живот постаје пренатрпан,

пун свега

што је небитно.

 

Сви све знају,

а нико, у ствари,

ништа не зна.

 

Ваљда ће нам

историја која долази

опростити наше грешке

ПОНОЋ – Живојин Манојловић

ПОНОЋ – Живојин Манојловић

Поноћ давно у заборав пала.
Клупа у парку… Реч, нестала .
Тишина… Звезда падалица…..
Уздах … Румена лица .

 А тада, поглед на њу,
и после толико година,
затрепери љубављу,
која нас је водила…
Настави са читањем "ПОНОЋ – Живојин Манојловић"

G R E Š N I C A

Pogle kako blista u prvome grehu
pod velom od strasti obraz joj se rudi
i zvezde na nebu utihnule behu
da jo snene oči svetlo ne probudi

Gle kako je lepa zanosna i tiha
kano zora rana kad cvetak orosi
kao mila rima na kraju mog stiha
ko anđeo s neba što sreću donosi

Pa mi željno oko na te grudi pade
kano milost Božja razli se u trenu
nebeska lepota što mi ona dade
što pred Bogom od nje ja napravih ženu

Stani vetre silni,nek ne šušti trava
neka zračak sunca sa neba ne krene
pusti da još malo grešna kraj me spava
možda ovog trena sanja samo mene.

autor
Jovica N.Đorđević
07.03.2026g.

СМРЗНУТИ ОРЛИЋИ

Да ли идеш сунцу сјајном
Гдје те роде воде пути?
Смрт лелуја преко поља,
Теби пријети туђин љути.

Тамо далеко тражим срећу,
Ни једне руже, нити крина
Да опојни свој мирис лију
Овдје мучна светкује тишина,

Овдје су могли орлићи
Прољећну цвркутати
Да су бесрамни знали
У бијесном ходу стати,

Јурећи небеским сводом
Могли су звијезде достићи
Да нису у заносном лету
Пали премали соколићи.

Тамо спокојно одмичу дани,
А вријеме своју цијену има,
Док овдје окрутно мрзне
И стеже четврта ратна зима.

Овдје и тамо понешто исто
Зебња за покољења нова,
Докле ћеш будна да ћутиш
И сањаш земљо Душанова.

10.11.1995.