Радости, радости ми дај – Јелена Д. Крезовић

Радости, радости ми дај

Не тражим ти велика блага,
Злато и новац срце не иште.
Сигурност кућног прага,
Кров један, једно огњиште
И на њему ватре сјај.
Животе мој, надо моја,
Радости, радости ми дај!
Простри нада мном небо плаво,
Слободом нек ваздух замирише.
Да не посрнем, да стојим право
Сред олује, што на душу кидише,
Да се борим за срећан крај.
Животе мој, тврђаво моја,
Радости, радости ми дај!
Окити ми стрпљењем дане.
Умиј ми добротом лице.
Дашком вјере заљуљај гране-
Нек лепршају жеље, кʹо крила птице,
Мимо свих граница, у бескрај.
Животе мој, пјесмо моја,
Радости, радости ми дај!
Настави са читањем “Радости, радости ми дај – Јелена Д. Крезовић”

ПРЕОБРАЖЕЊСКА БЛАГОДАРНИЦА 2021. – Макрешане

У порти Цркве Св. Илија у Макрешану, 19.08.2021. године, изведен је по 10 пут (јубиларан) богат културно-уметнички програм под називом ПРЕОБРАЖЕЊСКА БЛАГОДАРНИЦА – МАКРЕШАНЕ 2021. у заједничкој организацији МЗ Макрешане, КУД-а *МЛАДОСТ* из Макрешана, Црквене општине Макрешане, Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и Културног центра Крушевац. У програму су поред домаћина КУД-а *МЛАДОСТ* из Макрешана наступили су и гости из Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу: Саша Милетић, Градимир Карајовић, Боривоје Бора Видојковић, Бранко Ћировић Ћиро, Бата Костадинов, Олга Раденковић, Мирко Стојадиновић и Радован Стевановић. Програм су својом музиком оплеменили Драган Живановић – хармоникаш и фрулаши, гости овог програма… Програм су осмислили: Радован Стевановић Мрки и Мирко Стојадиновић, а за техничку реализацију програма био је задужен Бранко Симић, шеф технике Културног центра Крушевац. Слике и видео је снимио Градимир Карајовић, а обрадио их је и поставио на Facebook i YouTube Љубодраг Обрадовић…

Slike na Fejsu

ВИСИНОМ ЖИВЕ – Андреја Ђ, Врањеш


ВИСИНОМ ЖИВЕ

Песнику, пријатељу, Драгојлу Јовићу.


Постоје такви који нас врате,
у дане тавне, тајне сате,
осветле наше највеће тренутке,
пренесу радост, да нестану ћутке.

Ти необични људи, адиђари светла,
радују трајањем, ко дете осмехом,
животе им троше те широке душе,
истинити живе, с именом утехом.

© Андреја Ђ. Врањеш

Autor pesama: Natalija Rajić

MESEČE

Meseče, ne gasi svetlo!
Ne ubi nadu!
Ne ostavljaj me samu
U ovom velikom gradu.

Ne dopusti da patim.
I pomozi mi da shvatim
Kojim putem iz ponora
Najlakše da se vratim.

U naručje me uzmi
I dibro me pazi
Dok hodamo po tvojoj
Zvezdanoj stazi.

_____________________________

Tužno kod čoveka

Ima nešto tužno
Vezano za samog čoveka
Neka tiha bol
Što tiho jeca
Neka nevinost
Neka čistota
Ima nešto tužno
Tužno kod čoveka
Neka skrivena patnja
Nešto što u tebi plače
Ima nešto tužno
Tužno kod čoveka
Budno je još i kad su deca
Ta zbunjenost i ne znanje
To tužno kod čoveka

Ковчег успомена – Невенка Алиспахић

Сва пролећа су далеко
лета одавно немају исти сјај
док јесен увелико корача
ка хладним, каменим, зимским дворима.

Отворен ковчег успомена
тихи сведок прошлог времена
стоји испред мене и прича приче
незаборављених људи и предела.

Успомене потискују сећања
маме заборављене осмехе
грејући охладњело срце
топлим мирисима и нежним нотама.

Попут најфиније чипке
испреплетене године предамном стоје
без жала, без кајања, без сете
с питањем само, куда тако пролете.

Затварам ковчег стари
остављам прошлост прошлости
успомене нека скривене стоје
недодирљиве, неупрљане, нескрнављене.

Живот иде даље, без пуно питања
без освртања и места за дуга стајања
поглед у огледало не обећава
да још има времена за ковчег нових успомена.
Настави са читањем “Ковчег успомена – Невенка Алиспахић”

ПЕСНИКОВ ОБРАЧУН – Синиша Милић


ПЕСНИКОВ ОБРАЧУН

Данас песник своди један рачун.
Извесно је, десиће се обрачун.
Прича се, да неком прети,
говоре људи, песник се данас свети.

Свети се мртвом, свети се живом,
свети се невином, свети се кривом.
Па се крију сумњива лица,
по обрисима прашњавих улица.

И гле, неко промаља главу,
хоће узети песнику славу.
Вичу људи, то је тај,
што песнику прорече крај.

И вичу још, тај је, тај је мета,
ал` није то људи, није освета.
Обрачун је то, чујеш ли свете,
друго је то од освете.

Јер, мора се знати ко је бољи
и ко претећи ће, по Божјој вољи.
Чекао је песник дуго, да се врати,
онај чије трагове већ одавно прати.

И на мегдан песнику, гордо је стао,
и један од њих, ко покошен је пао.
Још по неки глас о обрачуну том кружи,
кад сазнало се ко је био бржи.

© Синиша Милић

ЖИВОТ МЕ ЈЕ УЧИО – Даница Рајковић

ЖИВОТ МЕ ЈЕ УЧИО

Живот ме је учио
да не пролазим истим путем.
Стресови ме наводе на грешке
и почињем да лутам.

Осећала сам се сигурно,
поред мене био си ти.
Понекад дајем све од себе,
ту доброту не препознају сви.

И сама помисао ме води,
колико је породична веза света
и направим последњи корак,
да не постоји препрека.

У глави ми плету мрежу,
као да паук шета,
а ти си ме научио,
колико је породична веза света.

Настави са читањем “ЖИВОТ МЕ ЈЕ УЧИО – Даница Рајковић”

КАД БРДА МОЈА УТИХНУ – Драгојло Јовић

KAДА  БРДА  МОЈА  УТИХНУ

Kaд брда моја утихну, заћуте,
Месечина кад обасја планинске скуте,
Кад даљина хучи а тмина зарежи
Иди кући синко, из Србије бежи.

Злонамерним људима овде места нема
Свака стопа земље крвљу заливена
Освајачи многи хрлили су често
Незнајућ да долазе на погрешно место.

Под каменом сваким нека тајна спава
За слободу рода падала је глава
И кад зулумћари мисле, сад је време,
Србија се дигне ко’ љуто невреме.

Земунице и клисуре јатаци су моћни
Из њих Срби кидишу као вуци ноћни
Па из петних жила своју груду бране
Српска мајка рађа људе одабране.

Соколова крила над Србијом машу
Са неба чувају историју нашу
На светиње Косовске са небеса пазе
Од врана их чувају да их не погазе.

Шта ли то у овој земљи
Зле моћнике вазда мами
Кад још као јуче, ови нови добро знају
Преци љутих освајача на овој су земљи пали.

Но увек је и зло било
Међ Србима „пето“  крило
Ко проклетство тек се јави
Да „помогне“ и погура,
Ка понору и издаји.

Земља ова Васкрсава
Кад сви мисле да је пала
Тад се Српска песма чује
Ко то каже да је мала.

Главе Српских витезова
Српска деца нека памте
Од Немање и Душана,
Карађорђа и Милоша.

Нека памте и причају
Са колена на колено
Какви су им преци били
За крст часни  изгинули.

Нек певају да Свет чује
О голготи Великога рата
Нек помену све Војводе
Јонско море и гробницу
Где остаде брат до брата.

Морају нам деца знати
О Тепићу и Младићу
Јунацима са Кошара
Србија је мала земља
Али земља  витезова
Који су је мајком звали
Од свих зала сачували.

Њима слава, вечно хвала
За потомке што су дали
У темеље земље ове
Положили своје главе
Српској деци аманет је
Да их памте, да их славе.

И кад Соко громко кличе
Српским небом када лети
То је поздрав гробовима
И  душама победника.

Настави са читањем “КАД БРДА МОЈА УТИХНУ – Драгојло Јовић”