Добродошли!
ДА СУ СНОВИ ЈАВА
На једној ливади пастирица млада
тужна небо гледа, горке сузе лије.
Вече већма пада, а нема јој стада,
са пашњака оно вратило се није.
У освитку зоре стадо је извела
ал` шарени ћилим младу је омами,
прилегла у траву мада није хтела,
остали су бели јагањци јој сами.
Травица јој мека постељица била
у снове далеке пoлeтела млада,
на облаку среће светом запловила,
Месец је пробуди, али нема стада.
Настави са читањем “ДА СУ СНОВИ ЈАВА – Јасмина Димитријевић”
Земља греје и опстаје.
Бранимо је да нас храни,
А снег хлади и нестаје,
Ал’ од жеђи он нас брани.
Завичајна грудво земље,
Прљушо посна и проста,
Да ми те је у шаку понети,
Као грудву снега,
било би ми доста.
Но свако од нас,
Што по свету лута,
Да шаку земље
Са собом понесе,
Остало те не би
Ни стопе тамо
Где треба да будеш
И где вредиш само.
Ко би рађао песнике,
Грлио камен и зелене клеке,
Хранио децу и птиће нејаке,
Да у свет пођу и у небо полете?
Рађала си људе, даровала свету,
Да свет песмом буде
И да све ти узму,
ништа не понуде.
| A Landscape at Sunset
The red light in the West There is a strange war going on, All of a sudden a huntsman with a shotgun The red light in the West, © Ljubodrag Obradovic Na engleski prevela Vera Krmpot |
ПЕЈЗАЖ У СУМРАК Црвено светло на западу, Води се чудни рат, Ођедном ловац са сачмаром Црвено светло на западу, © Љубодраг Обрадовић П.С. Песма из књиге |
КРИВО ОГЛЕДАЛО
Од прошлости корак боли,
пожутеле године, патина по њима…
Шибали их хладни ветрови и зиме,
а сад све што боли, има своје име.
Одсутно зурим и жалим,
очију празних, пресахлих.
Ни сузе не капљу више,
само нека кап удари тупо, као маљ.
Али ко још види и ко још гледа,
у давно поломљено огледало?
За лица сува и бледа
што их глођу белосветски вуци,
у кожи „добротворца“.
Оцене су пале, огледало криво,
ново одмах, треба да се створи…
Кад сутра други у њему се виде,
да и лика свога могу да се стиде.
Потомци наши испуцалог длана
покриваће лице испред огледала!
Ушушканих нема, али им коров оста
да служи и слуша незаситог госта.
Огледало више дирати се неће.
Ко не види добро, живеће од среће,
мислећи да гледа своје право лице,
не знајући да огледала праве кукавице.
Мудре главе ушушкано седе,
у векове вазда, гледају далеко.
Па сањају шта ће некад бити, јер
ко би уместо њих на толику даљину,
могао да схвати визију, истину…
© Драгојло Јовић
Sećanje na Barselonu
Dotakao si me, a ni prišao mi nisi…
Dok su se uzane ulice slivale u kockaste četvrti i pravile lavirinte,
Dok smo vekovima stare zidove dodirivali raširenih ruku
I pravili selfije sa polusmeškom…
Ugledala sam te među svetom na drugom kraju ulice…
Naslonjenog na visok kameni zid…
Fenjeri su nadamnom širili svoje crvenkaste prigušene svetlosti,
Lice mi je gorelo od neke vrućine,
Te večeri na šetalištu…
U ulici La Rambla…
Kažu da je Herkules stvorio Barselonu…
U pravu su…
Ja sam ga videla…
Ponovo na Katalonskom trgu…
To si bio ti… Onaj iz ulice…
Stajao si dok su te golubovi ljubili
Po rukama i ramenima…
U ovom gradu vetar miriše na Gaudijeve mozaike…
Na lepak, malter i šarena stakla…
Oči se rascvetaju od zelenila drvoreda
I od plavetnila neba…
U svakoj betonskoj kocki na trotoaru tražim tvoju stopu…
Lutam besciljno Guelj parkom…
Možda te vidim zamišljenog na nekoj terasi…
Šetam pristaništem bojeći se da ne otploviš…
Možda si… Samo posetilac iz prošlosti…
Kolumbo, koji se priseća svojih luka…
Dotakao si me, a ni prišao mi nisi…
Ovde u Barseloni…
Gde se još vije duh Pikasa i Mira
Gde Gaudi još gradi Svetu Familiju…
Gde… Ne znam…
Gde se možda kriješ ispod šešira
U nekom noćnom klubu i igraš flamenko…
Što nisam crnka sa spuštenom punđom i crvenim cvetom u kosi…
Gde da te tražim, na ovoj pozornici
Istorije i lepote…
Možda si bio samo privid ili neka senka iz moje mašte…
Ali… Videla sam te… Samo na tren…
Kroz moje si oči ušao u mene
I dodirnuo moje srce…
Ovde… U gradu sunca i umetnosti…
Dotakao si me… A ni prišao mi nisi…
Ljiljana Tamburić
Bog će nam pružiti ruku
Pridrži se brate za mene
Idemo u istom pravcu
I moje su noge od stakla
Mogu se slomiti o travku…
I moja kolena klecaju
Dok gazim vrleti puste,
Telo se savija i lomi
Kroz hladne magle guste…
I moje oči gore u vatri
I nadaju se kiši
Ako bez vazduha ostao si
Mojim plućima diši…
Nasmej se osmehom
Stisnutih čeljusti
Kroz usne koje te ljube
Mojom hrabrošću
Svojim strahovima
Pokaži odlučno zube…
Pridrži se za mene
I kada misliš
Da već sam skoro pao
Za tvoju slabost
Možda sam jedini
Na svetu, koji je znao…
Nudim ti ruku
Nudim ti rame
Nudim ti leđa svoja
I ti ćeš meni
Ako zatreba
Kad dođu vremena gora…
Pretoči u sebe
Iz vena mojih
Ako ti treba krvi
Srećan ću biti
Da izlaz nađeš
I kroz cilj prođeš prvi…
Iz džepa moga
Uzmi za hleba
Nahrani decu što plaču
Ja možda nemam
Sat da ti kupim
Ali za sitost daću…
Hodam polako
U nebo gledam
Al ti se nekako vučeš
Osećam dobro kako ti trebam
Čujem te kako drhćeš…
Prisloni svoju glavu na moju
Nek me tvoj venac izbode
Tvojim ću stopama
Krvavim gaziti
I okrvaviti noge…
Pridrži se… za mene brate
Neću da gledam ti muku
Ako ti padneš i mene povuci
A Bog će nam pružiti ruku!
Ljiljana Tamburić
У редовном месечном репертоару Крушевачког позоришта за октобар 2021. предвиђен је и програм “ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА” у организацији Удружења песника Србије – ПозијаСРБ, али смо, због мера опрезности одлучили да се поменути програм не одржи. Како смо на том програму планирали да представимо издавачку продукцију Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ за 2021. годину, то јест све књиге објављене од прошлог Сајма књига и издаваштва Расинског округа до овогодишње Изложбе књига Расинског округа, одлучили смо да поменуте књиге представимо у часопису ПоезијаСРБ број 17. и на нашем порталу www.poezija.rs.
Такође, аутори књига имају могућност да своје књиге изложе на овогодишњој ИЗЛОЖБИ КЊИГА АУТОРА РАСИНСКОГ ОКРУГА, која ће се одржати од 13.10. 2021. године на платоу испред Клуба КЦК у Крушевцу у организацији Културног центра Крушевац.
Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу је у периоду од октобра 2020. до октобра 2021. објавило je 21 књигу и 2 часописа. Мало ли је? Објавили смо:
Погледајте како изгледају корице књига и часописа!
Настави са читањем “Издавачка продукција Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ за 2021. годину”
*Све љубавне боли су исте, само су средства за умирење различита;
*Бацајући мрвице хлеба, за повратак спасењу, Марица је правила стазу наде, колони гладних;
*Човек има два ока. Једним да види туђе мане, а другим своје;
*Моћ треба да има снаге да себе обузда;
*Сигурнији смо док судимо, него када пресудимо;
*Зашто се грчевито боримо за живот када је најлепше прошло;
*Врати ми све поклоњене пољупце, некоришћене;
*Смрт излечи човека од најтежих болести;
*Ко ће први лопатом иловаче да ми опрости?
*Господ нас није обогатио даром, већ задужио;
*Да ли је тада у њему заплакао човека део;
*Ако последња кап прелије чашу, и прва је крива;
*Слушање лудака је ширење лудила;
*ОНЕ су имале: лепо око, лепу косу, леп глас, лепе усне, лепу кожу, леп стас….а све то имала је ОНА;
*И правда и неправда су казне;
*Да ли смо свесно исплели венац од трња, уместо од ловора?
*Када пође не заустављај је. Ако се врати није “цела”
*Волео бих да стварам, а не налазим, леп осмех у њој;
*Остала је лепа, дух јој није остарео;
Tuga zaključane kuće
Gvozdeni ključ od nečijeg života,
Ispod zemljane saksije se krije,
Ili u gomili sasušene trave…
Gvozdeni ključ od nečijeg života
Možda zakačen na pruću od plota,
Ili je paučinom negde obavijen…
Na raspalim se drvenim vratima
Koja su u plavo bila obojena
Kroz pukotine ognjište nazire…
Pred raspalim drvenim vratima
Možeš da stojiš i čekaš satima
Nema tu ničega, osim tišine…
Kad gvirneš kroz prozor, ako još postoji
Zeleni se paprat na zemljanom podu
Na gredi od krova staro gnezdo stoji
Kad gvirneš kroz prozor ikonu ugledaš
Pocepanu, davno ispalu iz rama
Na slomljenom stolu slavila se slava.
Zarđala brava na vreme miriše,
Okovana od čekanja da je neko pipne…
Od nedavne kiše da kapi obriše…
Zarđala brava na vreme miriše,
Na znojave ruke i kiselo grožđe,
Na vime od koze Il’ kravice riđe…
Katanac od bronze ne sija se više
Po njemu se crnilo razaznaje samo
Na dodir zaškripi, malo prigušeno
Na katancu poruka zabrljana piše
Šta je zaključano ne da da saznamo
Po njemu se crnilo razaznaje samo…
Nalepljene godine vrelina i zima
Čuva nešto čega unutra još ima…
A ima li nečeg, ako krova nema?
I zidova od prikovka, od ispranog blata?
Bez tavana i prozora bez ijednog stakla
Ima li tu nečeg, ako krova nema…?
Čemu brava i katanac, čemu stara vrata?
Jedino što još tu živi u vlatima trave
U ognjištu prašnjavome neka uspomena.
Ili suza skamenjena u tami pepela
Čemu brava i katanac kad odžaka nema?
Ruševina plače sama pokrivena zovom
Kaplju suze preko suvog požutelog lišća
Jaka žila starog hrasta temelje joj stisla
Ruševina plače sama, a rane sve veće…
Ostaće od uspomene samo pregršt zemlje
Dok se svuda uokolo rascvetava cveće.
Tu su nekad deca rasla, ljubav se vodila,
U sobičku ispred naćve majka je mesila,
Stara mačka kraj ognjišta umiljato prela,
Tu su nekad deca rasla i kačamak jela…
Kuću malu čuvalo je tek majušno kuče
A sad negde u blizini vučić zajauče…
Kad poslednji na put ode, zaključa i vrata
Čemu, kada nema više nikog da se vrati?
Šta da čuva hladna brava kad nema ni brata
Da ponekad u osami nešto progovori?
Kad poslednji na put ode, ključ u travu baci…
Izgubi se i nestaše svaki o njem’ znaci
A i šta će… I ne treba… Ko će da otvori…
Nema nikog krov da digne, da vatru razgori.
Kad poslednji na put ode, ključ u travu baci…
Ljiljana Tamburić
На блатњавом путу где туга пребива,
док их разбуђују процвале гранате,
људи ко’ авети, телеса им скрива
вапај плодних њива што безмерно пате.
Пет дана у блату, а скут од шињела
што мирисе мемле шири у ширине,
упија сву влагу, па су трула тела
извориште бола што неће да мине.
Док се шири мирис из те земље хумне,
светлуцају таме и светлости воде,
гледају се нежно тихе и безумне
очи, чије мисли к’ безнађу се своде.
Ноћ тек заруђена, прилази им с гора.
Смешка се и нуди на тренутак срећу,
јер са појутарјем разбуђена зора
понудиће гозбу вранама што слећу.
Трава убијена раним мразевима
теши гране које жељне крошње, листа
пате као чопор вукова, кад зима
у лепоти својој и сјају заблиста.
Огрубило као слатина на суши
срце ледно, тмурно са жубором својим
растерује светлост, осећања гуши.
Мрзи све разлоге због којих постоји.
