Горан Минић, песник из Бруса ми је јавио тужну вест да је 21.10.2021. године преминуо његов колега новинар, а наш заједнички колега песник Далибор Ђокић. Шта рећи, него ТУГА!
СУТРА СЕ ЖИВОТ ЗАВРШАВА... – Горан Минић
Драги мој Ђоле, вест је стигла страшна , изгубио си последњу и највећу битку живота. Настао је мук, неверица, а опет све је злокобна истина. Сузе теку саме. Не могу да их зауставим док премотавам ону чудесну реченицу изговорену приликом нашег последњег сусрета “Сутра се живот завршава” то је тек један стих песме у рукопису коју си ми показивао…
Као да си нешто предосећао. Из пепела посутог росом тихо си се винуо пут неба говорећи још “Колико мало је потребно да се загреје срце”.
А бол је велика. Тек си требао да искажеш, и покажеш животу и нама, шта све можеш. Сећаш се, драги мој млади пријатељу, како смо се радовали твојој глумачкој награди на фестивалу у Смедереву, како смо се поносили твојом другом збирком песама “Урлик бола”. Тај урлик међу корицама тек сада ми одзвања као урлик неоствареног и неправедног док смо говорили о неправди коју су ти наносили док си остајао без посла. Неки су били пречи.
Сећам се како смо правили Радио Брус, касније и ТВ Брус, сећам се са колико љубави и даровитости си ушао у тај посао заједно са Жидом, Вером, Сенком, Маријаном, Сикијем и другима. Данас су то само успомене на тебе, друже мој.
Опрости онима који су грешили, и који су се огрешили о тебе, опрости јер само велики праштају. Ја никада нећу заборавити оне промоције у Крушевцу и Брусу, оно дружење са пријатељима из Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ СРБ. Прерано и изненада си се придружио Баћи, Бори, Мићи…
Шта данас рећи твојој мајци, твом брату? Био си сјајан, непоновљив шмекер који се није трудио да га сви заволе, јер како си умео да кажеш “онда би заборавио ко си”. Драги мој Ђоле, разумео сам те и када то нисам желео. Живео си боемским животом као да ти је сваки дан задњи дан. Умели смо у једном погледу да се разумемо за све ове године твог кратког живота.
Хвала ти, пријатељу. Обећавам чуваћу, и чуваћемо, успомену на тебе јер си то заслужио. Хвала ти за поговор моје књиге коју смо се спремали да промовишемо ових дана. И сам си волео песме Неше лептира и ону “Јелени умиру сами.”
Нека ти је вечна слава.
Горан Минић
Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, имало је изузетну сарадњу са Ђолетом, како смо га из милоште звали. Био је наш сарадник на сајту www.poezijascg.com где је од самог почетка објављивао своју поезију, пре свега боемску. По његовој песми ПИЈЕМО ЖИВОТ И ЈА дали смо и име зборнику поезије које је наше удружење објавило 2015. године. Објавили смо и његову књигу УРЛИК БОЛА. На нашем сајту можете чути и како Далибор говори сопствену поезију…
НАЗИВ КЊИГЕ ЈЕ ПО Ђолетовој песми ПИЈЕМО ЖИВОТ И ЈА
Далибор Ђокић чита песму по којој се зборник “ПИЈЕМО ЖИВОТ И ЈА” зове
ПИЈЕМО ЖИВОТ И ЈА
Пијемо живот и ЈА.
Опијам га вином и ракијом,
он мене тугом и болом.
На доку крај шанка,
он оде од мене,
а ја остах да појим себе.
Седимо у кафани живот и ЈА.
Пијем и пушим,
покушавам њега да срушим.
Појим га до краја,
тражећи вечни пут,
пут до раја.
На тој дугој стази,
изгубих и себе и њега…
Рано ујутру,
уморни боем, кући се гега.
© Далибор Ђокић
