МИЉКОВО – Миљко Шљивић

У манастиру „Миљково“,
предивна то беше слика,
бех и видех ово, ново,
са свих страна рој верника.

Под црквени су дошли кров,
да се моле, да се крсте,
да добију и благослов,
своју веру да учврсте.

Верника много беше ту,
a мала je црква ова,
и не могаше сви у њу,
па се гради већа – нова.

И радују се свему том,
oна им је ко други дом,
посвећена је црква свом,
Светом Јовану Шангајском.

Јован је светитељ врли,
Јован овде монах беше,
па народ њему баш хрли,
људи то знају – не греше.

Ко руски племић се роди,
а српско порекло води,
циљаше из срца свога,
живот је вера у Бога.

Утицајан беше јако,
сви га прихваташе лако,
своју дадиљу усмери,
Православној руској вери.

Настави са читањем “МИЉКОВО – Миљко Шљивић”

МУК ВЕЧНОСТИ – Душан Комазец

Маестрал, звезде,
говор усана
и након свега
лелек душе болне
што тражи спознају
давно прошлог дана.
Мук вечности
затвара ми душу.

NE ZNAM ŠTA MI JE

Dan je polako prelazio u sumrak.
Sunčano vreme, prekrvao je kišovit oblak.
Ana je otvorila kišobran i plakala.
“Moja je mladost protekla prebrzo.”
Tuga se širila kao epidemija.
Zgaženog mrava, nosio je drugi.
Krvava noga psa vukla se za njim umorna.
Čekala sam da se sve ovo završi i vidim svitanje sledećeg jutra.
Nije mi uspelo.
I ja sam plakala.
Ana je bacila kišobran i skočila pod sedmi auto.

ГРЧКЕ МУЗЕ – Драгош Павић

ГРЧКЕ МУЗЕ

ЕРАТА стидљиво подиже вео

да пољубац овенча
трајност и склад чедности,
настаде споменик љубави кад
богиња љубави роди Аполона,
Зевсовог сина,
са лепом Летом.

Тако је КЛИО
уписала њихова имена
и саткала лунасто платно
за вечност и оплодњу
без чијег имена би сиромаштво
било зачарано ореолом беспућа.

ТЕРПСИХОРА овенча његово рађање
и расплоди бројност у вечност,
а ПОЛИХИМНИЈА својом
божанском химном
затвори двери и поникоше
олтари да опевају Аполона Зевсовог,
творца неба и земље,
господара свемира,
рађања и умирања.

ЕРАТА се распевано закикота
па кликом опева
уздарје Аполону кроз поклоне
песништву, посебно поздрави
чаробност својих дворјана
поезије, основа царство љубави
и даде им моћ да рађање,
љубав и мирис пути
буду симбол множења и раста
од дана постанка
до судбинског одласка.

ЕУТЕРПА распевано,
уз сагласје звучно,
донесе нараштају умноженом
на земљи милионе
плодних сазвучја
и полете вихорно лирика да плоди,
расте и цвета а она ће бдити
над њима као богиња
дароносна, крунисана.

ТАЛИЈА не издржа да комедију
не сазда јер хтеде МЕЛПОМЕНА
да у трагичност претвори
божанско рађање
и суровост наметне као кредо
у гротеску бесмисла,
правдајући да је то чин
оваплоћен болом,
а химен нестаде као грубост
неродности и сатански
неплодан.

ТАЛИЈА своју раздраганост,
наливши чашу вина са Олимпа,
поклони као уздарје богова
за радост и рађање,
за вечно давање,
раст у звездану магму
где ће мајчинство
за то уздарје изрећи
благородност.

Тамо дочека УРАНИЈА својим
звезданим ешарпама
и уви небеско чедо у гримизно
небо расутих звезда
као поклоне своје
господару Сунца.
Предаде власт над светлим
ореолима неба а он ће,
буде ли довољно блиставог ума,
вратити уздарје УРАНИЈИ плодној
да влада светлосним путањама.

Само је КАЛИОПА чекала дан
када ће славом овенчан
АПОЛОН у бесмртност ући
и својом епском сфером
дати му просторе разгранате
да векови  имају ширину, време,
плодност без спутаности
и тако ће царство његово
у поеме и богатство песничко
преточити.

Настаће , сви су то знали,
бесмртне оде,
кошмаре ће МЕЛПОМЕНА морати
да затвори у кутију коју ће
предати радозналој ПАНДОРИ.

ПОЛИХИМНИЈА танкоћутно распева
своје грло и почасти
као химнични таласи  дадоше
маха и Олимп засија
звезданим сјајем из
УРАНИЈИНОГ талисмана
а Хеликон ЕРАТА претвори у благдан
уз цитре и лире.

ТЕРПСИХОРА заповеди олују покрета,
игре и весеља, распламса Олимп
а КЛИО срећна, записа радости ове
и овенча историју за покољења.
Настави са читањем “ГРЧКЕ МУЗЕ – Драгош Павић”

ВРАЋАЊА… – Андреја Врањеш

ВРАЋАЊА

Кад сећањем ожедни народ Светог Саве враћа се каменим
тајнама, тамо где су патње разливене муке, звук јаук, тишина
трајање а вера једина нада.
Место између тмина и ведрина, где се болови множе у
пркосе, ноћи сакривају немирe а човек памтити још једино зна.

ЛЕПОТА

Питање је вечно
шта је лепота?
Гледати у светлост Свемира,
у души немира?
Лепота је истина чврста као стена,
кадкад далека као успомена.
Сачувати душу,
мислити гласно
и то је лепота.
Лепота је одбранити дело,
не чека се,
она се памти.
Лепоту треба препознати.
Њу погледај, њој се диви,
лепоту лепотом узврати,
некад смо због ње велики,
некада помало, криви.

Настави са читањем “ВРАЋАЊА… – Андреја Врањеш”

12. FEBRUAR 1942.

Rat je u nama
Žar koji još teče našim venama
Uspomene koje grizu jače od vukova
Urlici u tihim predavanjima
U ušima zatvorenim šakama
I svim tim gnevom što plamti
Logor smrti kao kovčeg blaga
Stoji sakriven i truli
Dok čeka iskopavanja
Kurjaci ližu krv mrtvih i
Laju laju laju
Na pahulje u našim grudima
Riču sve snažnije
Stojte mirno pred otiscima
Prstiju i tela na žicama
Za zadnje čisto obećanje
Za poslednji bol
Poput sečiva.