ДАНАС ПУЧЕ ЈЕДНА ЖИЦА
Данас пуче једна жица
На срцу ми рану створи
Кад о знању и знаности
Полу писмен проговори.
Па отровне стреле шаље
Тамо где ме тешко боли,
Да у корен мога стабла
Сипа отров што све гори.
Где баш мене нађу
Идиоти и кретени,
Ал` тешко ће зграду моћну
Да облате сутерени.
Бој се бије од рођења
Част и образ не дам ником,
Не могу ме ућутати
Педигреом нити виком.
Док из старог корена ми
Задња кап живота цури,
Издржаћу с` главом горе
Док лудачка глава негде
Не удари ил` пројури.
Само тиха вода рони
Брда моћна и равнице,
Мој корени никад нису
Били моћним потурице.
Нек калдрма овог града
Никад пуста не зажали,
Што по њој газио је
Један горштак, човек мали.
И наравно све то кошта
Здравља и живота једног
У глави ми речи мајке
Ако треба погинути
Нек усправно барем буде
Да с висине можеш гледат
Вагабунде и нељуде.
(C) Драгојо Јовић
Пуцају стално…
Одлична песма друже! Само тиха вода рони Брда моћна и равнице…
Maestralno uvaženi kolega!
Izuzetno dobro, pesmom dočarana istina, kako se “ne prašta uspeh”. Od mene, kao i obično, ocena 10!
Лепа песма пуна набоја. Осети се да је писана срцем. Посебно ме је одушевила последња строфа.