www.poezija.rs

Снагом воље сачинио си све,
да храм буде човек,
да ужива у миру и вери
и да живи вечну љубав.

Човек, напуни се греха,
опаса сабљу за појаса,
и бејаше немилосрдна сабља
разори крв свога рода.

Безнађе смрти води потомства,
јер онога ко сагреши греха,
гресима не осудише…
И милост свету не прихватише!.

Храм високо подиже Господ,
где крв представља светињу.
Видеће се бели плашт и оплећак
у дворишту кад засија васкрсење.

И доћи ће небески суд,
када огласе заповедници долазак.
И кад син покори се оцу,
тад бистро ће тећи вода Крваве реке!.

Poslednje je veče naše,
darujem ti ovu noć,
još jednom ljubim te,
Zori ne postavljam pitanje.

Pruži ruku za rastanak,
usnica grčevito nemih,
srce milost ne traži
u čaši prepunoj laži.

Bolom razaranja,
zima zavlada srećom,
hladnoća zagrli dušu,
neverica rasu tugu.

Mlado je srce moje,
isceliće ranu,
pokraj tebe proćiće,
znaj zadrhtati neće.

Prvo sam dugo mislila,
da skrijem sve u kutiju tamnu,
ono što je prošlo dam zaboravu,
brišući strasti vrele.

Dugo razmišljam. . .
Preživela sam groznicu,
to ljubavno zapaljenje,
eksploziju emocije.

Mešala se svakojaka osećanja,
često uzbudljivog trenja,
dogorevanje očnog živca,
potajno i drhtavica.

Zatim ubeđeno verovah,
da godine čine svoje,
izblede vatre sjaj
i bajke imaju kraj.

Uh,varka bila je ta,
žar ljubavi,od osmeha,
Nevidljive bezvučne reči,
suprostave se glasnicima starenja.

Бићу спремна за грубост буђења у рачвању ноћи и првог свитања.
Уснућу у оку светлосне моћи,
упамћене слике часа виђеног,
у далеком сну јутарњем.

Разазнат’ ћу једно време,
новог дана у буђењу зоре
јавом ношена,
и пажљиво ћу сликати трајање…
Разгртаћу мрачне облаке
у порочном времену,
да бих се у светлости умивала…

Не, нисам сањар,
нити калемар воћа у рукама песника што туле ову вечност…
Води ме мала искра
светлости на крају тунела,
што је преплавила бескрај у виду жеља,
и ову затровану тмину,
која просипа људску горчину,
на поља где је требало мирисати цвеће…

На крилима ветра,
преко воде и дубина слојевитих,
до висина прозрачних,
нежни ме пој успаванке осваја.
Плодове излива смеле.

Изнад гудала црвена срца лете,
а светлост месеца преливена благим нотама,
преко образа прелази све чешће.

Ускомешаност не прелази праг
и оданост је неупитна.
Тихим таласима неба снови освојени
топе се од задовољства
у медним тренуцима.

У руци анђела
док свира Рајска виолина,
све до рујног свитања,
љубљеним звуцима.

Шта је љубав?
Искрена реч, а мачем реже,
зна да убија.
Лађа потонулих на дно океана,
срушених буром таласа.
Ни чамца за спасавање,
а ни галебова на видику
да им се за крила ухватим
и полетом…

Ма, коме је то важно?

Није ово песма
што је у стиху пишем,
не говорим слатку риму,
горчином дишем.
Ох, љубави,
ПУШТАМ те, иди !
Овде ти није место.
Навикао си;
Лажно да те воле,
да ти се смеше
и пусте ти слободе.

Сад кривиш искрено срце
што ти се дало.
Од борбе одустанем ове.
Умрећу тихо знам,
болан је крај.