Putevi

Put do Čatrnjetine…
Strahovi i sjećanja iz djetninjstva, ne tamo, ne nipošto, to je opasna voda, ne nadnosi se…i tako.

Čatrnjetina koja se nalazila neki metar dva od puta kojim se išlo na Bratogošt, našu divnu planinu, na naša imanjca, doline i dolje u vrtačama, razbacane tamo amo kao rupe u švajcarskom siru, sa kozjim stazama do svake od njih.

Stazama kojima su konji jedva u proljeće nosili teške vreće đubreta, ili u jesen još teže vreće krtole a ljeti ogromne bale sijena, preteške tovare drva, na znojem natopljenim drvenim samarima..Potkovani gvozdenim pločama ispod kojih su sijevale iskre pri udaru o kamen…jer svi putevi i puteljci bijahu nam kameniti i neravni isklesani kopitom, uglačani opankom izlokani vodom…

Čatrnjetinu su pradjedovi napravili tako što su glinom začepili pukotine u prirodnoj jami dubokoj pet-šest metara. Za strop im je poslužio lafet od austrougarskog topa, koji se idealno uklopio u otvor jame, na lafet su dijelom navalili teške kamene ploče…vješto su iskoristili nagib padine iznad jame za splov za kišnicu…i pored svega toga nije držala, jedva metar dva vode.

Voda nije bila za piće osim za stoku jer je bila prepuna trulog lišća…Ipak, kao dječacima od desetak, dvanaest  godina bilo nam je dozvoljeno da ljeti svaki dan nasipamo limeni škip, banju, i zarđalu polovinu od bačve, da bi pio aivan kad se vraća sa paše…čak nam je i ta banja služila kao dobar bazen, ponekad ljeti, da se pokvasimo ispljuskamo, igramo, osvježimo, iako se voda štedjela za živo…

Danas prošetah zaraslim stazama, kamenitim stazama ranog djetinjstva sjećajući se mnogih dječijih radosti, a i strahova iz tog oskudnog, materijalno siromašnog, ali beskrajno razigranog i veselog, srećnog djetinjstva…

Stazama iz nekog drugog vremena, koje sve više zarastaju u draču, šipražje i mahovinu, stazama kojima se više niko ne kreće i za koju desetinu godina postaće nevidljive, nevidljive u vremenu i prostoru, kao i sve, već prođene staze…

Šetajući mimoiđoh i susretoh mnoga draga, stara lica, koja su u tim kršima, u znoju svog lica, gradili budućnost za svoju djecu. Životom izbrazdana, a vesela i zračna lica… koja odavno plove u drugim dimenzijama…

ЗРНО ДОБРОТЕ-Здравка Пап

Угризла си јаук
и ранила рану,
немаш срца,
није ти жао,
злобу лечиш
чула са кад кажу:
,,ничија није горела до зоре.”
Још није касно,
да зрно доброте
посадиш крај срца.

ЛОПОВЛУК – Андреја Ђ. Врањеш


ЛОПОВЛУК

Срео је старца далеког времена,
носио је оловне године, мучила га  туђа срамота,
није могао да схвати, како се то може,
у лице лагати?

Залутао од некуд, где лажи нема,
није ишао даље.
Плашио се да не сретне неког,
како срећу пере његовим именом.

Настави са читањем “ЛОПОВЛУК – Андреја Ђ. Врањеш”

БРЕЗА-Здравка Пап

Брезо моја
висока и витка,
јездиш под
облаке сама.

Носиш са собом
лепоту сунца,
развила си ресе,
ђердани висе,
лахор њише гране,
са птицама се дружиш
и разносиш музику сунца.

Играш и певаш,
кишне капи
су ти дирке,
музика се чује,
цвеће цвета
и опија душу
искрену и чисту.

Veselin Mandarin – Na pokop

Utihnuće u meni svaki deo moje boli
i zemlji ću telo u miraz da predam,
harfom snenom odsviraće pesmu
onu meku, za nas dvoje.

Sa druge je strane bolje mesto
tamo me u ludoj noći potraži,
ispod crne zemlje, mokrih gora,
sniva duša moja.

Kada se zvono u podnevlje javi
nemoj me suzama svojim kvasiti
no samo mi ime dobro upamti,
mrtvog da me u život vratiš.

Ružu rujnu na pokop mi stavi
da na tebe sve zamiriše,
tužne boli, gorke soli,
mrtvav dane brojim.

ЉУБАВ – Божица Везмар


Божица Везмар, Зубин Поток

ЉУБАВ

Љубав не бира године
Не мери време
Не пита
за разлике

Бојиш се
Волиш је

Носе те ветрови
Пролазе дани
Мислиш
Остајете сами

Дође
Загрли те
Љуби
Воли те

Онда се пробудиш
Очаран
Лепотом и смехом
Ниси погрешио
Срећан си због ње
Она
Воли те
Настави са читањем “ЉУБАВ – Божица Везмар”

БЕЖАЛА САМ-Здравка Пап

Бежала сам
од тебе
и нисам знала
да бежим од себе.

Бежала сам
у пролеће и цвеће
да се напијем среће.

Бежала сам у таму
да дохватим звезде,
ходала сам над понором
по разапетој жици
и нисам знала
да ли ће пући
или ћу се сурвати
на стење,
или ћу неким чудом
одржати равнотежу.

Бежим и даље
од тебе и мене
између неба и земље.

НЕСТАЈАЊЕ – Милица Томић


Милица Томић, Београд

НЕСТАЈАЊЕ

Имам две чаше
У просторији која није наша
Једну за њега,
Другу за моју бол.

Остављам траг усана на чаши
која ме уместо вољеног љуби
и често зна да уплаши
сенком душе која се губи.

Та ми сенка не да мира
па ми вина не буде доста.
Оно клизи, груди ми дира,
те на тренутке постанем проста.

Пролазе дани, од њега ни трага,
а све је лепше вино наше…
можда ја нисам његова драга,
а можда ни не постоје две чаше.
Настави са читањем “НЕСТАЈАЊЕ – Милица Томић”

МОГАО БИХ… – Душан Стојковић

Могао бих да пишем о љубави
какву ни руски романи немају –
од које би се постидели и Ана
Карењина и Вронски и Толстој.

О љубави прошлога века, Лоло,
која би у теби пробудила љубав.

Могао бих је у своје руке ставити,
у љубави те сакрити и чувати од
времена твоју н е в и н о с т.

И самог себе прогласити кривим,
ја не умирем за тобом,
ја за тобом ж и в и м.
Настави са читањем “МОГАО БИХ… – Душан Стојковић”

ВОСТАНИ СЕРБИЕ

Давно беше, али још се памти,
кад хероје рâђа српска мати;
кад се рâђа јунак до јунака,
којима се поносила мајка.

Колену се с колена прèноси,
како Србље вазда се пòноси;
чојством својим, својом крсном славом,
Лазаревом с` ореолом главом.

Вековима после боја славног,
кнеза мошти носаше безглавог;
ни мртвом му не дадоше мира,
посејаше међ народ немира.

Па изнова удри брат на брата,
затворише од небеса врата;
крв се проли на труломе пању,
опет Србље сво у распадању.

Многи себе вођама назваше,
а кад пуче, народ издадоше;
на пашалук Србију су свели,
властелини српски полудели.

Жутој раси и другима служе,
српском роду на рукама уже;
док планине најлепше нам рију,
деци пишу лажну историју.

Затроваше и ваздух и реке,
тешке ли си Србље судбе неке;
Бог ти дао то што нико нема,
зло велико одавно се спрема.

Зато устај куко и мотико,
на слободу ти си Геџо свико;
не дај да ти душман бразду оре,
да гробове предака заоре.

Гледају вас очи са небеса,
чекајући на ваша чудеса;
да вратите што је српско било,
само то је и Господу мило.

Васељенски некад народ били,
своју Веру, част сте изгубили;
то пут није за под Божје скуте,
сад трпите ране, живе, љуте.

Устај Геџо, оружја се лати,
чујеш, вапи из гроба ти мати;
па ти врати све што српско беше,
што издајник и душман узеше.

То да свршиш и пос`о завршиш,
ич туђега ти немој да кршиш;
Граду Белом понос да повратиш,
много тога треба да урадиш.

Кад се сврши у Србља голгота,
да нанижеш главе на врх плота;
издајника што нас продадоше,
и све српско одред` издадоше.

Никад више да се деле Срби,
никад више да висе на врби;
никад више међ Србљем поделе,
то нам преци са небеса веле.

Никад више међ Србљем деобе,
никад више у Србља сеобе;
свако нека има своје славље,
а ти Геџо поштуј Светосавље.

То ће Геџо Богу бити мило,
преци ће те примити у крило;
потомцима Србију остави,
где ти станеш, син да ти настави.