ПОКУШАЈИ РАВНОТЕЖЕ
За разлику од Дедала,
Који моли сина Икара,
да не лети превисоко,
данашњи отац тера свог Икара,
да лети према слави.
Плашим се све више ових данашњих Дедала,
Икара да не говорим.
SRCE ČEKA-Miroslav Krnjeta
Hoću da ljubim tvoje oči
želim tvoje usne da dodirujem
srce moje ljubav da ti toči
kroz život sa tobom da putujem.
Kraljice čeznem da te gledam
čekam te uz uzdahe srce da ti predam,
mesto prstena poklanjam ti vrt nežnosti
gde ćemo poljupcima krunisati ljubav u starosti.
Neću samo telo i požudu
talas koji dođe i prođe,
želim da te milujem kad imaš kosu sedu
dve verne duše spojene su voće najslađe.
Dođi mi da spavam u tvojoj kosi
vetar ljubavi na zvezde nek nas nosi
gde samo čista ljubav postoji,
doleti golubice jer poljubac vreme ne broji.
Ženu toplog osmeha koja ljubi
pogledom voli plamen,ljubav ne gubi,
laticu meku zovem pruži mi ruke
zagrlimo se ljubavi,moje srce verno čeka.
ПОЉУБАЦ – Ана Вилотијевић
ПОЉУБАЦ
Вино реско,
арома опија,
као да је
туђе место у
мојим грудима.
Вино реско,
арома опија,
као да је
невешто срце
које пробија.
Вино реско,
арома опија,
клати се дах
на омчи година.
Вино реско,
арома опија,
додир тишине
кроз светлост узима.
Вино реско,
арома опија,
у уху дивани се
ред стихова.
Вино реско,
арома опија,
око струка руке,
Prolećni dan jeseni progutan
Vidim ljude smlaćene i čudne
Izgubljene u sivilu dana
Koračaju teškim koracima
Ka suncu iz prošlih dana
Pogled tvoj, stranče, gubim
Misli su ti sad daleko
Skrivaju se iza maske dana
Vrati mi se, Nigde nije svetlo
I moj se pogled skrio
Ne znam kamo se uputio
Vratimo se jedno k drugom
Prijateljstvo da obistinimo
Gutaju te misli i davni bliski
Ljudi izgubljeni, skriveni u tebi
Uspomene drage u sivilu dana
Ne bude svetlo, odnosi ih tama
У ПОГЛЕДУ ТВОМ – Уна Стајић
Уна Стајић, Лесковац
У ПОГЛЕДУ ТВОМ
У погледу твом, цвату руже беле,
Плаветно је небо са искрама златним.
У погледу твом, и птице су хтеле,
Да побегну из кавеза и туробних патњи.
Ти имаш оно нешто, што спокој у мени буди,
Топао поглед због очију страсних.
Ти чиниш да ми срце избије из груди,
Без објашњења довољно разумних, јасних.
А та драгуља два, на лицу белом твом,
Опијају мене и у мени цео свет.
Ти си кућа срца мога, душе моје дом,
Тајанствени соко што хвата први лет.
Сваки шапат твој, на души мојој оставља траг…
Траг проткан идеалима вечнога мира.
Ти заувек остаћеш ми тајанствен и драг,
Ко виолина што по нотама,у касну ноћ свира.
Та виолина свира,наше лепе песме.
Мелодију успомена и сећања на нас.
Ту краљицу нико прекинути не сме,
Јер у највећој невољи она је спас.
Због тебе сањам небо и сјајне његове слуге.
Не зна им се цифра, не зна им се број.
Због тебе сањам драгуље и путеве дуге…
Због тебе сањам ноте и поглед чувен твој…
Љубав и вино Маријета Алексић
Ти. Ти си моја инспирација.
Моја жеља.
Укротитељ мојих фрустрација.
И док те гледам и тај твој врат
дође ми да све радим у инат.
Твој врат као да је врат виолине,
могао бих да на њему свирам најлепше тишине.
Усне као од крви.
Кад их погледам – мојим венама као да хиљаде мрава врви.
Укус меда.
И вина, црвеног, опојног
– што када га пробаш душу сласно уједа.
Па желиш још чашу више,
јер у њему је истина која те гледа.
У твојој коси
желим да изгубим све немире
које моја душа носи.
Ти ходаш
као да је тло вода
из које се рађа
нова љубав, жеља
најлепша, чиста и најслађа.
У твојим сам очима видео све истине
и без снова о теби не постојим,
гледам те и борим са собом
борим како да се не бојим.
Бојим се ако додирнем тај врат виолине,
ако се разбију све тишине,
ако попијем још коју чашу вина
да ћу схватити да сам спрам Тебе – моје Васионе,
моје љубави и твојих висина
ја, само трен.
Космичка прашина.
На координатном систему нашег неба – Јована Марковић
На координатном систему нашег неба
Хајде! Признај и реци!
Да ли се таласи пожуде ломе о
зенице очију твојих,
док у себи тихо изговараш речи,
страхујући да се не чује гласно?
Свесно кријемо да створили смо фијаско
и питамо се, да ли је људима јасно
да ово је наш начин да волимо?
Да до пепела изгоримо,
а онда се поново родимо.
И поново сродимо са судбином од
које често бежимо.
А обоје истом тежимо.
Признај. Колико ће још дуго Сизиф гурати камен,
док не схвати да је терет камен у души?
И да ли је Прометеј пожелео да угаси пламен,
јер бол вечно траје,
док му уверења руши
тренутак самоспознаје?
Хоће ли прича о нама постати мит,
кад его нам савлада суштину, а бит
постане одредиште вечног трагања?
Хоће ли нас потопити утопија надања?
Кажи, али без лагања.
Да ли се нити избора косе са
исправним ставом,
док инат нас мами у поразе?
И одакле те чудне одлуке долазе,
кад одавно не размишљамо главом?
Хоћемо ли чинити трен вечности или
ће трен покренути нашу?
Хоћемо ли просути вино, тако што
ћемо разбити чашу
или се плашимо посекотина од стакла?
Да ли те је икада нека моја реч подстакла
да на секунд’ престанеш да живиш у лажи
силом изазваних несрећних
околности и кажи,
докле ћемо несрећни бити Ми,
јер нам ћутање изгорева кости?
А обоје знамо да нисмо робови слабости
и да свет је на нашем длану.
Али шта, ако у једном дану,
смисао тражимо на координатном систему неба,
где се секу случајност и усуд,
не знајући одакле кренути, ни куд,
али осећамо да тако треба?
Признај! Да и у овом ћемо животу
одиграти празне карте,
са вером да следећи биће бољи.
И ко зна по чијој ће, кад већ не
по нашој,вољи
бити записана елегија, да преблизу
били смо ватре.
Поражени, а тога несвесни.
А можда се никада нећемо поново срести.
Признајем ти, тога се плашим.
Настави са читањем “На координатном систему нашег неба – Јована Марковић”
Samo na trenutak – Aleksandra Vranić
Aleksandra Vranić, Bratislava
Samo na trenutak
Ljubav – vino bogova
u krhkoj čaši.
Ljubav – lako se gubi,
pa iznova traži.
Ljubav mnogo obećava
pod dejstvom vina,
emocija snažnih,
i slatkih laži.
Nastane mećava
dodira, uzdaha i tišina.
Probaj gutljaj vina,
zagrli me nežno.
Biću blago talasajuća svila,
meka i fina,
ljubiću te neizbežno,
toplo i snežno –
biću tvoja mila.
Samo na tren –
ostani još malo snen,
u ovoj noći ljubavnika
pesnika.
Ti kao Dioniz
bićeš moj bog,
ja ću biti tvoja mis
u centru sveta oholog.
Zato pusti
nek te vino opije.
Zaboravi na sve,
jer možda nikad više
neće biti ovakvih noći,
kad cela treperim,
smrzavam se, topim se,
a ipak mi je divno.
Da li je to ljubav,
ili samo vino?
Oh, smejem se
opijena milinom.
Možda se nikad više
neće ponoviti
ovaj trenutak,
kad igram po zenitu bosa
sa tobom i čašom vina
korak po korak.
Da li je to java ili san?
Bez obzira na to
budimo kao vino
opojno.
Zapamti ovaj trenutak,
jer sutra može sve otići
u nepovrat.
Sutra mi možeš biti nepoznat.
Novi dan
izbrisaće ovaj san.
I opet noćna tmina.
Ti ipak
nemoj nikad
nikoga da poljubiš
tako, kao što si ljubio
mene sad –
sa ukusom vina.
ШТА ЈЕ ЉУБАВ – Жељко Перовић
#željkoperovićžesp
Пјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА
Љубав је жеља смјела у којој све забране престају да важе! Није само бити заљубљен, љубав је вољети мјесто рођења, бијелу кућу са три степеника, зелени поток и ораноцу као дукат жуту. У љубави се и немогуће деси!
Љубав није у љепоти која се погледу нуди, љубав свој кључ у доброти чува и у срцу крије!
ШТА ЈЕ ЉУБАВ
Љубав је у пољупцу
Који лицу мијења боју,
На дугмету распуштена
Жеља смјела,
Додир рука преко нагог тијела,
Ноћни мирис голих рамена
И сјај прамена.
Љубав је чежња
Којој се тијело преда
И кап сузе радосноце
Кад клизне низ лице,
Са радија пјесма сјетна,
Један човјек и једна жена.
Љубав је мисао скривена
Која чека
Да крилати родном крају,
Гдје самују
На брдашцу бијела кућа,
Са три степеника,
Као дукат ораница жута
И зелена вијугава ријека!
PESMAMA VAS ČUVAM
Ne otvaram srce kao nekad davno,
samo mali deo od njega mi osta;
bilo je veliko, prostrano i ravno,
obilata gozba za nezvanog gosta.
Vešto krijem dušu od očiju tuđih,
previše lepote drugima je dala
ne imade boljih, hrabrijih i luđih,
da gore i ginu k’o ja što sam znala.
Još uvek verujem u ljubav i snove,
u osmehe nežne koji krase lice;
volim čežnju noći pre svitanja zore,
svetlost lepog oka ispod trepavice
Svoje misli tiho sakupljam i zbrajam,
tišinom ih množim k’o zvezdana jata;
sve vas nežno grlim i pesmama spajam,
čuvam vaše duše rimama od zlata.
Dragana Milenković