Saša Milivojev – Author of Timeless Literary Works
Saša Milivojev FABRIKA SAPUNA
(O ustaškim zločinima nad Srbima u logorima smrti, o Jasenovcu, o Vidovdanu, i o fabrici sapuna od ljudskog mesa)
O, stojte, vetrovi, nad paklom što se peni,
Gde gnusni dželat ljudsko meso kuva!
U strašnom grotlu, u crvenoj peni,
Zver crna divlju tajnu mraka čuva.
Na Vidovdan se krvari i kune,
Dok hropac roblja nebesa potresa,
A sudovi se gnusnom mašću pune
– Iz kace niče sapun ljudskog mesa!
Čuj, to je krik što vekovima ječi,
U žici bodljikavoj gde umire nam slava.
Vidi, ovde nema ni suza ni reči,
Gde bezimena srlja odrubljena glava.
Kraj Save mirne, što polako teče,
Dželatski pir se slavio svako veče,
Gde vrbe klete crnu kletvu nose,
Dok mrtve oči u beskraj prkose.
Iz kostiju naših, iz nevine krvi,
Što u pari vrišti i isparava,
Nek ustane gnev što dželate mrvi,
Jer u toj smrti večna snaga spava.
Pod senkom vrba, gde se ponor krije,
Gde ustaški bljesak seče mrak i tminu,
Sava mutna ljudske suze pije,
Dok mučenička tela tonu u dubinu.
Ovo je grobnica strašnija od mora,
gde i bezdan drhti pred ljudskim krikom;
ovde se rađa najkrvavija zora,
nad kostima što ćute pod krvavim krstom.
Na Vidovdan, kad nebo nemo ćuti,
Iz sapunice strašne naš se prkos budi
I neka dželat u svom grehu sluti:
Sudiće mu jednom ovi mrtvi ljudi.
Тражим и молим Бога за милост и опрост над мојом генерацијом, над свима нама блуднима у својој гордости, глупости и слабости. За све оно људско што носимо у себи.
Пред нашим очима страдају људи. Убијају се, прогоне се, понижавају се читави народи, а свет то посматра као да је постало нешто обично. Они који су некада осетили бол и неправду, као да су заборавили своје сузе и своје ране.
Прихватили су улогу судија, заборављајући да једино Бог има право на коначни суд.
Плашим се да ће историја поново тражити свој данак, јер зло које човек посеје увек пронађе пут да му се врати.
А ми?
Стојимо погнутих глава, загледани у екране, у своје мале светове, док се пред нама руше туђи животи. Ћутимо, као да нас се не тиче. Као да смо заборавили шта је зло, а шта добро. Као да смо заборавили сопствене ране и страдања кроз која смо пролазили.
Свакога дана губимо понешто од себе. Истину, достојанство, веру у правду. А они који су заиста одговорни често стоје по страни, далеко од патње коју су помогли да створе, уживајући у моћи док други плаћају цену.
Зато не тражим освету.
Не тражим казну.
Тражим милост.
За жртве, да нађу мир.
За кривце, да пронађу покајање.
За нас, да не изгубимо душу у времену равнодушности.
И молим Бога да нас научи да памтимо своју патњу не да бисмо мрзели друге, већ да бисмо разумели туђи бол.
Сива кутија од картона на столу.
Унутра само мрвице истресеног дувана,
и ништа више. Празно.
Смедеревац је хладан,
а овај стари зид ћути.
И ја сам ти ноћас кô фасада на кући,
мој Ракита.
Нико не види
шта све са мене ноћу отпада.
У тој кући више ништа не живи.
Мој долап се, ево, врти све брже.
Ослепео је мој вранац одавно, горки брате,
па сад иза сваког корака нога у празно гази.
Недостаје ми село у ове касне сате.
Тамо су, знаш, моји мртви најгласнији.
Ударају рукама о зарасле, дрвене капије,
док ја и даље окрећем овај точак,
кроз блато и кроз време.
Зато ми дозволи да најзад ко и ти заћутим.
А, ако нас на крају чека иста горка руда,
ја ћу само да спустим ове уморне руке,
и да више никада не верујем у чуда.
°песма поводом јубилеја 150 година од рођења Милана Ракића Аутор: Марија Божовић
У неким годинама самоћа постаје твоја стварност . Полако те преузима и води ка ништавилу живота где ћеш , хтео или не , наставити да постојиш . Мислиш да је то крај да више ничега нема .
Али године које су прошле и живот који си водио дају наду да није све готово и да се цео круг мора проћи : рођење , младост , живот , смрт и чистилиште .
То је место где живот мора да спозна своју потребу да постоји, овакав какав јесте ; да открије своју сврху и могућност повратка у себе самог .
Када дођу те године , живот ипак иде својим путем даље . А ти ниси уморан , знаш да те тамо негде иза ћошка , можда чека нека награда .
