Добродошли!
ВРЕМЕ КАДА ЗЛО ЈЕДЕ ДОБРО
У време када зло једе добро,
када јахачи саме таме,
јуришају надајући се
неком креативном хаосу,
који ће решити њихове проблеме.
Зло које се спрема није само
сви који су некада страдали,
опет су ту, на барикадама саме туге.
Срећни а блесави.
Настави са читањем “ВРЕМЕ КАДА ЗЛО ЈЕДЕ ДОБРО – Саша Козић”
Nakon milon godina procerdanih
na moderno doba,
tehniku i napredak,
evo ti pismo pišem.
Da osetiš i reč i dah
i pero što na mastilo miriše.
I ne pitaj me da ti rečima slikam
kako te ja to volim i želim.
Reci cu ti samo,
našem se susretu neobično veselim.
I hocu, kad dodjem ti,
samo da me jako zagrlis,
sa mene skineš sve, od muke do čarape.
I da tako neobuzdani, nezni i veseli pricamo dugo,
kao oni što se dugo nisu sreli.
U očima ti jato ptica mosim belih,
tek proletelih.
I znam, svaki pogled bice naš,
još jedan poljubac vreli.
Govoricu ti tad o svemu
što s tobom želim da delim
jer znam da ni u pismo
to da stane ne može.
Želje su naše čudo,
samo se roje i množe,
zauzele svemir vasceli.
Čekaj me, po starinski onako,
da ti iz vagona mahnem,
uzdrhtalim srcem dušu da dotaknem.
Uhvati me nezno pod ruku
i povedi u našu malu, sigurnu luku.
Ovo ti pismo, kao predhodnicu svoju, šaljem.
Da ti ruke ogreje, osmeh vrati,
dok meni sporo, najsoprije u ovom vozu promiču sati.
Pismo nek ti zbori, hrabri te i veseli. Uskoro bicemo zajedno,
ponovo sami i napokon celi.
Dragi prijatelji i članovi “Poezija. SRB” čast mi je da Vam predstavim pesnikinju Vesnu Milošević kojoj sam bio mentor samo četiri meseca, a sada je pred štampanjem svoje prve zbirke zaista izuzetnih pesama.
Šapuću se seni kraj bagrema mlada,
pričaju o srni, maloj šaci jada.
Što li se u snegu ukoči k’o led?
Što joj majka leži, ne diže pogled?
Kakva li ih bolna nesreća sasekla?
Pa srna je brza, što nije utekla?
Ogrnuta snežnim stiskom, sred beline stojim.
Majka me je pogledala pre dva dana,
al’ kraj njenog tela ničeg se ne bojim.
Odagnaše mene vuci,
od sleđene te toplote, i zgašenog svica,
otrgoše deo noge, pola lica.
Ko bi ovom pustom polju ranjen bio rad?
Nigde duše, nigde sunca, nema ptica…
Moje rane reže studen, dubi glad.
Po dubokom snegu klecam,
noge su mi ledne stege;
ne čujem – da l’ jecam?
Svaki huk me nazad vuče,
udarajuć’ ko olovne sprege.
Pored moga krhkog tela
smetovi se gomilaju…
Tek da ćutim i da čekam, dal’ bih smela?
Zadnjom snagom snažim se na muk.
Oči leda grune, krupnije, i crnje od kamene
studi i utihlog jeka najglasnijeg vriska.
Treperi u studenoj izmaglici,
neke zalutale ptice piska…
Da li će mi sleteti na ovu ranu, mrkim perjem,
i zagrejati sleđenu iskru na pola moga lica?
Ili će i ona odleteti u ovom zadnjem, turobnom danu?
Poslednja ptica?
________________
Vesna Milošević
Дај ми,Боже,
конац ко конопац,
да се могу
љуљати у сну!
Дај ми , Боже,
крушку испод куће,
да је једем
затворених уста!
Дај ми, Боже,
све што срце жели,
да помогнем
себи и другима!
Bela breza
Drugarica moja
Sva ko svila
Meka
Nežna
I tanana
Nema vetra
Kome odolela nije
Pod težinom snega
Grane bolno svije
Gracija i kamen
Balerina što vrhovima prstiju
Neumorno gazi plamen
Šum je njenih grana
Pesma duse moje
Njeno lišće nežno
Pokrov mog počinka
Bela brezo moja
Usni snove moje
Za me jaka budi
Višr me ne budi
U narucju tvome
Pusti me da spavam
Oteraj zle ljude
Sad nek kora tvoja
Haljina mi bude
Bela brezo moja
Zajedno smo rasle
Pevale i snile
I vetru i ptici
Toplo gnezdo svile
Preživele pustoš
Hladih ljudskih duša
Mnogo jakih kiša
Bezbroj dugih suša
Bela brezo moja
U korenu tvome
Stanuje mi duša
Da ti žile hrani
Da me nežnost tvoja
Od života brani.
ЗАЈЕДНО
Од гнева реших престајем са жељама,
предуго патим у Свемиру самац, али
за сироту децу Никарагве, Манагве,
за такве и исте, непомакле,
од Бога молим да део лепоте припадне и њима,
са собом тужнима.
Колико да их има, има, поклонићу им
океан стихова смеха,
без греха.
Морају богати једном да знају!
„ После три дана, досаде,жена
гост и киша“.
Сиђите са сцене већ једном, трули,
пустите мачку нека лови миша.
Čekaću te tamo gde voda mrmori
gde se sjajni mesec bistroj vodi smeje
tamo gde se reka još raduje zori
da joj vrelo sunce hladne skute zgreje
I nikome za te ja ne mogu reći
ponudih ti srce tu da gnezdo sviješ
uplaših se da ćeš ko reka poteći
da se podno stene ti od mene skriješ
Kada hladni vetri sa severa dunu
i srebrnim injem orose svu reku
u srcu ću sviti snove da ne trunu
da u duši kano sveta milost teku
I dok večni sanak bolnu dušu mori
dok poslednji zračak svelo lice greje
poći će mi duša gde reka mrmori
gde se sjajni mesec bistroj vodi smeje.
autor
Jovica N. Đorđević
21.12.2024g.
Не знам
шта ћу са очима,
подрхтава срце,
остало је мало,
шири се туга,
не говори нико ништа,
не знам шта чекам
и чему се надам.
Умро је осећај
среће и туге,
гледам у небо
чудо да се деси
и анђео проговори.
Природа се буди,
почни да газиш
све лоше светом
што кружи.
ЗВУК ВИОЛИНЕ
Звук виолине из новог апарата
и мириси поветарца, буде сету.
Звече шерпе на старом путу,
птице застају у лету,
лудост лебди на уснама,
кључ у туђем џепу.
Разигра се носталгија,
филм се рaзвије.
На белим кобилама,
долазе смеле клинке.
Осмехе и слатке
речи доносе.
Волео сам увек супротности:
шетње по киши, мраз,
бекство са капија…
Сад вино прија,
ко смешна и сурова
стварност.
Поток је нов, корак лак,
а дечак смео.
Звечи тишина.
Твоје усне другог љубе,
моје срце на другу мисли…
Ноћ је, певају славуји.
Iz Grčke Patare na staze
Gospodnje si krenuo,
krst prigrlio Gospodu se poklonio
tražio put do nebeske oaze.
Ostavio bogatstva zemaljskih riznica
slasti,uživanja prolaznosti
duša je gledala ka večnosti
tamo gde stanuju sveta Trojica.
Sveto pismo danju čitao
noću se molio Gospodu klanjao,
sa anđelima plovio oblacima
nošen Božanskim vetrovima.
Vatra je gutala decu Hristovu
paganski mač glave sekao,
okovaše te u tamnicu Dioklecijanovu
ljubio si Hrista mirno smrt čekao.
Iz tame vaskrsnuo zlo pobedio
bolesne lečio i čuda činio,
vatrom vere palio adski lanac
svetlom vođen Nikola čudotvorac.
Zaštitnik čoveka,svetionik moreplovaca,
čuvar duša,nada svakog srca.
Mirno si zakoračio u rajske visine
gde ljubav Božija grli sinove verne,
u bronzane horizonte
na anđeoske lađe za Gospodnje
sluge svete.
Palimo kandila milostivo molimo
sveti Nikola,
sačuvaj nas,budi uz nas,
osvetli puteve kojima idemo.