Добродошли!
KAMEN Ja sam stijena Zovu me kamen Lomljiv sam ranjiv, Ponekad plačem… Moj plač je jeka, Lom kamena Teško je sinu Sina kamena Imam dušu, Osjećam boli, Mama kamena Ima dušu… Ne diraj, ne lomi Ne mori… Život koji se ne vidi A postoji (C) Arsenije Lalatović
KAMEN
Ja sam stijena
Zovu me kamen
Lomljiv sam ranjiv,
Ponekad plačem…
Moj plač je jeka,
Lom kamena
Teško je sinu
Sina kamena
Imam dušu,
Osjećam boli,
Mama kamena
Ima dušu…
Ne diraj, ne lomi
Ne mori…
Život koji se ne vidi
A postoji
(C) Arsenije Lalatović
Nikada nije volela. Nikog od one plejade snažnih, rutavih luku, majmunskih manira i nekontrolisanog krika. Nikog od slatkorečivih, večito pripitih, sa lošom dikcijom, još lošijim zadahom, od onih što su vrhuncem romantike smatrali karanfile i flekavi karirani stoljnak nekog bircuza. Nikog od onih matoraca, precvalih ljubavnika. Ni napupelih bubuljičara, što su recitovali da ne prasnu … Настави са читањем “Devojka koja nikada nije volela – Angelina Radulović”
Nikada nije volela. Nikog od one plejade snažnih, rutavih luku, majmunskih manira i nekontrolisanog krika. Nikog od slatkorečivih, večito pripitih, sa lošom dikcijom, još lošijim zadahom, od onih što su vrhuncem romantike smatrali karanfile i flekavi karirani stoljnak nekog bircuza. Nikog od onih matoraca, precvalih ljubavnika. Ni napupelih bubuljičara, što su recitovali da ne prasnu prerano. Ni finih, majkinih sinova, i nepopravljivih tuđih muževa što su je pipali bojažljivo, osvrćući se dok stenju nad njom. Ni onih zarobljenih u Edipu što zamišljaju ko zna koju matorku dok se pred njom klanjaju. A ni onih ulickanih, opeglanih u idejama skupog, prodavaca magle.
Nije čeznula ni za dodirima terorista sa bejbi fejsom, ni olinjalih studenata, koji indeks nosaju kao dokaz navodne pameti.
Začudo nije volela ni one što su besno turirali svojim krvlju zarađenim džipom u njenoj slepoj ulici, obznanjujući dolazak, ni one što su nudili crtu belog, tamu, plastični sjaj i silikonski poljubac. Ni one što su kroz život udarali glavom, pa đonom, bez milosti i uvertire, bez predigre. Oni su bili pajtosi, mučenici, saborci. I ništa više, ni manje.
Zašto onda ona voli baš njega?
Zato što je nasmejan, vedar, dečije iskren i zvonak. Zbog njega nosi u sebi svih ovih sumornih godina ukus dečačkog poljupca.
I zato što je mrtav, ispario, raspada se, kao i njeno svetlo na kraju tunela. Zato što će sada, kada ga zatrpaju u ovu raku, u njoj završiti i nada da ona, bivša devojka za maštanje, uvela konkubina tuđih srećnih uzdaha, zaslužuje da voli…
(C) Angelina Radulović Linga
MALA PESMA Prelomljeni zraci u prepletu granja, iskričave senke tiha tugovanja, to ranjeno Sunce za oblakom sanja izgubljeni osmeh, nežna sihovanja. (C) Svetlana Biorac-Matić
MALA PESMA
Prelomljeni zraci
u prepletu granja,
iskričave senke
tiha tugovanja,
to ranjeno Sunce
za oblakom sanja
izgubljeni osmeh,
nežna sihovanja.
(C) Svetlana Biorac-Matić
RAM sprečava bekstvo usplamtalih slika sa grube beline platna koje upija osećanja iskazana pokretom nanesenih boja krijući svoju golotinju bestidno guta maštu slikara i baca je pred užasnuta lica stavljajući gledaoce u svoje okvire. (C) Branka Zeng
RAM
sprečava bekstvo
usplamtalih slika
sa grube beline platna
koje upija osećanja
iskazana pokretom
nanesenih boja
krijući svoju golotinju
bestidno guta maštu
slikara i baca je
pred užasnuta lica
stavljajući gledaoce
u svoje okvire.
(C) Branka Zeng
Hoću da se javiš Za N.E. Ne ljuti se na starog drugara! Pozovi me kao dragog gosta. U mom srcu za te ima puno žara i previše čežnje i plamena dosta. Svoju avanturu, nažalost, ne kratku, da l’ u srcu nosiš kao teško breme, il’ k’o ludu čežnju, kao tajnu slatku, koju nikad neće izbrisati … Настави са читањем “Hoću da se javiš – Miljojko Milojević”
Hoću da se javiš
Za N.E.
Ne ljuti se na starog drugara!
Pozovi me kao dragog gosta.
U mom srcu za te ima puno žara
i previše čežnje i plamena dosta.
Svoju avanturu, nažalost, ne kratku,
da l’ u srcu nosiš kao teško breme,
il’ k’o ludu čežnju, kao tajnu slatku,
koju nikad neće izbrisati vreme?
Zašto ode sa suzom u oku,
s bolom, srdžbom i prezrenjem?
Ja još za te imam ljubav preduboku
al’ sam zbunjen tužnim uverenjem:
da si jedne tople, svetle, majske, zore
svoju čednost bludnom Don Žuanu dala.
Nisam vazal, ni rob, crne ljubomore,
za druženje i poljupce iz srca ti hvala.
Znam da žene svoju čednost gube:
prve bračne noći kad iskreno ljube,
al’ i kad, s razlogom, učine preljube-
i naprave greške preteške i grube!
Ne ljuti se na starog drugara!
Pozovi me kao časnog druga.
U mom srcu za te ima puno žara,
iako ga lede i zbunjenost i tuga…
(C) Miljojko Milojević
PROBUDIM LI SE Probudim li se, mirisaće trava i blistaće kapi kise na prezreloj trešnji Andjeo me davno napusti, još dok bejah biće. Ostade olupina. Kako živeti? (C) Rada Lugumerski [starrating template_id=4 hide_empty=0]
PROBUDIM LI SE
Probudim li se,
mirisaće trava i blistaće kapi kise
na prezreloj trešnji
Andjeo me davno napusti,
još dok bejah biće.
Ostade olupina.
Kako živeti?
(C) Rada Lugumerski
[starrating template_id=4 hide_empty=0]
ZAŠTO ME BUDIŠ Tragajući za tobom, Izgubih sebe. Zašto me budiš u noćima kada treba da spavam? Trebalo je davno da me probudiš! Bežeći od tebe pronađoh sebe. Zašto me budiš? (C) Rada Lugumerski [starreview tpl=16]
ZAŠTO ME BUDIŠ
Tragajući za tobom,
Izgubih sebe.
Zašto me budiš
u noćima kada treba da spavam?
Trebalo je davno da me probudiš!
Bežeći od tebe pronađoh sebe.
Zašto me budiš?
(C) Rada Lugumerski
[starreview tpl=16]
Морачка свитања ( Ћиру Радовићу) Са морачког манастира зачула се дивна јека, Зазвонила звона света да огласе литургију, Ал` немаше вјерне душе, ни јунака, ни човјека Да витешком ногом стане на паклену, љуту змију. Васкршње се сунце једва промаљало, Последњих година ни свитало није, Само би звонара благо обасјало, К`о да само њега жели да … Настави са читањем “Морачка свитања – Невен Милаковић”
Морачка свитања
( Ћиру Радовићу)
Са морачког манастира зачула се дивна јека,
Зазвонила звона света да огласе литургију,
Ал` немаше вјерне душе, ни јунака, ни човјека
Да витешком ногом стане на паклену, љуту змију.
Васкршње се сунце једва промаљало,
Последњих година ни свитало није,
Само би звонара благо обасјало,
К`о да само њега жели да огрије.
Само с њим је јутрос хтјело да се дружи,
Само њему душа још остаде чиста,
Умивена, кадра да Господу служи,
Спремна да се причести и Христом заблиста.
И баш док је читао молитву причесну,
А мир му се благородно ширио по души,
Као да му сва Морача ојађена бљесну,
Прекрсти се побожно и пред Олтар сруши.
Донесе му нека жена шећера и воде,
Чак му грешна предложи да куша и јела,
А он само благо шапну: „Помилуј Господе“,
А вилице затворио јаче од менгела.
Тад се једна старица забрађена сјети:
„Хоће да се причести“, тад народ устукну,
„Дивно ли је браћо моја на Васкрс умријети“,
Насмијеши се придижући, и уморно хукну.
Је л` могао тада веселник слутити,
Да ће његов Ристо егзах Пећки бити,
Да ће Светог Петра жезло наслиједити,
Да ће, чим се појави, сва звона звонити.
Поносна би била честита старина,
Сузама би окропио сва његова звања,
Ал` би ипак подучио свог вољеног сина:
„ Немој никад заборавит` морачка свитања“.
Невен Милаковић Ликота
