Добродошли!
Daj, prepoznaj Mirisni lahorci golicaju moje osmijehe Tvojih uvojaka upletenih u moje snove neće nestati ..i tako Opjevani junaci jurišaše na oštrice Polomljenih ruku i nogu ležaše u nadi; pašće neprijatelj, osvanuće sloboda. Pa, neka to bude i sutra kad nas ne bude. Daj, prepoznaj moju ustreptalost opčinjenost, želju, nadu.. Oslušni moje srce, pjesmu, baladu … Настави са читањем “Daj, prepoznaj – Mile Tešanović”
Daj, prepoznaj
Mirisni lahorci
golicaju moje osmijehe
Tvojih uvojaka
upletenih u moje snove
neće nestati
..i tako
Opjevani junaci
jurišaše na oštrice
Polomljenih ruku i nogu
ležaše u nadi;
pašće neprijatelj,
osvanuće sloboda.
Pa, neka to bude
i sutra kad nas ne bude.
Daj, prepoznaj moju ustreptalost
opčinjenost, želju, nadu..
Oslušni moje srce,
pjesmu, baladu
Daj, prepoznaj..
Otpočeću borbu
zbog drhtaja, iz straha
za tebe umiljatu,
do poslednjeg daha.
(C) Mile Tešanović
SNOVI Snovi izlaze iz misli. Sanjam. Otvorene mi oči. Ne trepću. Spavam a budan sam. Breza šumori. Iznad izvora bistrog grane je natkrila. Potočić mali. Nebo u njemu lice mije. Trava se nagela, vodu pije. Sam sebe vidim. Sjedim, u vodu gledam, zamišljen. Još samo ti nedostaješ tu. Pod brezom, kraj izvora, na obali potoka, … Настави са читањем “SNOVI – Božo Popadić”
SNOVI
Snovi izlaze iz misli.
Sanjam.
Otvorene mi oči.
Ne trepću.
Spavam
a budan sam.
Breza šumori.
Iznad izvora bistrog
grane je natkrila.
Potočić mali.
Nebo u njemu
lice mije.
Trava se nagela,
vodu pije.
Sam sebe vidim.
Sjedim,
u vodu gledam,
zamišljen.
Još samo ti
nedostaješ tu.
Pod brezom,
kraj izvora,
na obali potoka,
na travi zelenoj,
kraj mene,
u naručju mom,
da te ljubim.
(C) Božo Popadić Aktus
ТАМО ЊИМА Ви сте поново ту. Људи без људскости Пастуви без мушкости. Ви што вас је судбина На зидове моје излијепила, Ко излизану прошлост На издисају вашега вијека Питате о чему и коме пишем. Не пишем више о муци, О крви са вратова прекланих И куки о ребра закаченој живој, Не пишем , не смијем. … Настави са читањем “TAMO NJIMA – Miomir Miki Jovanović”
ТАМО ЊИМА
Ви сте поново ту.
Људи без људскости
Пастуви без мушкости.
Ви што вас је судбина
На зидове моје излијепила,
Ко излизану прошлост
На издисају вашега вијека
Питате о чему и коме пишем.
Не пишем више о муци,
О крви са вратова прекланих
И куки о ребра закаченој живој,
Не пишем , не смијем.
Не пјевам у гудала крива дурмиторска
Ни Ловћен ми не знам гдје спава,
Све што сам знао,
Да знам не смијем више,
Зар сву ову крв
Што је у потоке слисте,
У расход приказасте,
Ви исти , што крст не знате како изгледа
Што ми очи
Воском натописте
Па вас губава губа из душе изједа,
Што се на беду и јад наклописте
Усана модрих а ума блиједа
Не пишем ни о чему више,
Написало се само.
Миомир Мики Јовановић
НАДАХНУЋЕ ( Веселину Ракчевићу) У позно јулско вече пјесник се млаодсти враћа, А стих са седам кора пресахлу сузу крије, Како је танка граница између смијеха и плача, Ко пјесмом жуч није пио, ни медом се сладио није. Врело јулско вече, перјаница љета, Двор књаза Николе, дјечак и гитара, Лоше озвучење и сјајан поета, Бол, … Настави са читањем “Надахнуће – Невен Милаковић Ликота”
НАДАХНУЋЕ
( Веселину Ракчевићу)
У позно јулско вече пјесник се млаодсти враћа,
А стих са седам кора пресахлу сузу крије,
Како је танка граница између смијеха и плача,
Ко пјесмом жуч није пио, ни медом се сладио није.
Врело јулско вече, перјаница љета,
Двор књаза Николе, дјечак и гитара,
Лоше озвучење и сјајан поета,
Бол, радост и туга, три стара другара.
Сједиште у углу, ваљда по навици,
Наслијеђеним бунту против првог реда,
Не воле пијанци, тати и пјесници
Да им неко кришом у потиљак гледа.
А онда ме усуд чудесни узнесе
До младости ране и студентске собе,
Падинске ћелије, Врачара, Одесе,
До љубави невјерне, давно окајане.
Узлетјех на ћилиму сатканом од ријечи,
К`о на давно, давно, испричаној бајци,
Као у сну благородном који душу лијечи,
На сузи се вратих дјетињству и мајци.
Гледао сам занесено усправног човјека,
Схватих да ми Господ посла друга и сабрата,
Сапутника до бескраја, сада и довјека,
Проповијед која ми је на спасење дата.
Приђох му ко жедан у пустињи пићу,
А сви су му други били честитали,
Велико Ти хвала Весо Ракчевићу,
Вечерас ми показа колико сам мали.
Невен Милаковић Ликота
PREINAČITELJ Tasove je prevrnuo kao strmoglavi vetar. Zapalio nebo munjama strasti. Zaplesao alejama kao splet svežeg lišča. Ispunio ravnicu pričom bez straha. Živi u meni, radosno, ljubavi djerdan. (C) Bogdanka Rakić
PREINAČITELJ
Tasove je prevrnuo
kao strmoglavi vetar.
Zapalio nebo
munjama strasti.
Zaplesao alejama
kao splet svežeg lišča.
Ispunio ravnicu
pričom bez straha.
Živi u meni, radosno,
ljubavi djerdan.
(C) Bogdanka Rakić
VELIKI PRASAK veliki prasak cvet na obzorju kaldrma oko dvora suma na zidu grafit i talasi tvoj osmeh slucajni pogled i namerni dodir volim te rekla si – ti si moj lavirint preskacem izmisljen razlog nepotrebno caskanje i prozor menjam jutro tobom govorim kad se probudim (C) Spasoje Ž. Milovanović
VELIKI PRASAK
veliki prasak
cvet na obzorju
kaldrma
oko dvora suma
na zidu grafit
i talasi
tvoj osmeh
slucajni pogled
i namerni dodir
volim te
rekla si – ti si moj lavirint
preskacem
izmisljen razlog
nepotrebno caskanje
i prozor
menjam jutro tobom
govorim
kad se probudim
(C) Spasoje Ž. Milovanović
POSTOJANJE Dok sam sinu govorio Da su trešne procvale, Pomislio je na rujne plodove A ja na šetnje noću I parče trebavskih vrleti. Dok sam mu govorio O cvrkutu u prirodi I žuboru potoka, Pomislio je na čari diskoteke A ja na rijetke romantičare Što u blagodatima jeseni Osjećaju miris ocvale lipe. Dok sam sinu govorio … Настави са читањем “POSTOJANJE – Milisav Djurić”
POSTOJANJE
Dok sam sinu govorio
Da su trešne procvale,
Pomislio je na rujne plodove
A ja na šetnje noću
I parče trebavskih vrleti.
Dok sam mu govorio
O cvrkutu u prirodi
I žuboru potoka,
Pomislio je na čari diskoteke
A ja na rijetke romantičare
Što u blagodatima jeseni
Osjećaju miris ocvale lipe.
Dok sam sinu govorio
O pokoljenju, o rodu,
Pomislio je na kolijevku
A ja na jutarnje molitve
Djeda, oca i mene
Za naše postojanje.
(C) Milisav Djurić