www.poezija.rs

Морачка свитања

( Ћиру Радовићу)

Са морачког манастира зачула се дивна јека,
Зазвонила звона света да огласе литургију,
Ал` немаше вјерне душе, ни јунака, ни човјека
Да витешком ногом стане на паклену, љуту змију.

Васкршње се сунце једва промаљало,
Последњих година ни свитало није,
Само би звонара благо обасјало,
К`о да само њега жели да огрије.

Само с њим је јутрос хтјело да се дружи,
Само њему душа још остаде чиста,
Умивена, кадра да Господу служи,
Спремна да се причести и Христом заблиста.

И баш док је читао молитву причесну,
А мир му се благородно ширио по души,
Као да му сва Морача ојађена бљесну,
Прекрсти се побожно и пред Олтар сруши.

Донесе му нека жена шећера и воде,
Чак му грешна предложи да куша и јела,
А он само благо шапну: „Помилуј Господе“,
А вилице затворио јаче од менгела.

Тад се једна старица забрађена сјети:
„Хоће да се причести“, тад народ устукну,
„Дивно ли је браћо моја на Васкрс умријети“,
Насмијеши се придижући, и уморно хукну.

Је л` могао тада веселник слутити,
Да ће његов Ристо егзах Пећки бити,
Да ће Светог Петра жезло наслиједити,
Да ће, чим се појави, сва звона звонити.

Поносна би била честита старина,
Сузама би окропио сва његова звања,
Ал` би ипак подучио свог вољеног сина:
„ Немој никад заборавит` морачка свитања“.

Невен Милаковић Ликота

НАДАХНУЋЕ

( Веселину Ракчевићу)

У позно јулско вече пјесник се млаодсти враћа,
А стих са седам кора пресахлу сузу крије,
Како је танка граница између смијеха и плача,
Ко пјесмом жуч није пио, ни медом се сладио није.

Врело јулско вече, перјаница љета,
Двор књаза Николе, дјечак и гитара,
Лоше озвучење и сјајан поета,
Бол, радост и туга, три стара другара.

Сједиште у углу, ваљда по навици,
Наслијеђеним бунту против првог реда,
Не воле пијанци, тати и пјесници
Да им неко кришом у потиљак гледа.

А онда ме усуд чудесни узнесе
До младости ране и студентске собе,
Падинске ћелије, Врачара, Одесе,
До љубави невјерне, давно окајане.

Узлетјех на ћилиму сатканом од ријечи,
К`о на давно, давно, испричаној бајци,
Као у сну благородном који душу лијечи,
На сузи се вратих дјетињству и мајци.

Гледао сам занесено усправног човјека,
Схватих да ми Господ посла друга и сабрата,
Сапутника до бескраја, сада и довјека,
Проповијед која ми је на спасење дата.

Приђох му ко жедан у пустињи пићу,
А сви су му други били честитали,
Велико Ти хвала Весо Ракчевићу,
Вечерас ми показа колико сам мали.

Невен Милаковић Ликота