Добродошли!
DNUG Tuga u meni ođelo plete Gledam u tačku Dozivam nadu u goste Dobro došla na zabavu Purpurna polja mirišu Na džepnu veneru Dok gledam pješčanik Ponoć da otkucava Imam li snage u bezvolju Uzdići se nad trenom Zaplesati nad zaboravom Jutra u nastajanju Tiho jeca kiša… Gazim mokru travu Dozivam nadu u goste Dobro … Настави са читањем “DNUG – Arsenije Lalatović”
DNUG
Tuga u meni ođelo plete
Gledam u tačku
Dozivam nadu u goste
Dobro došla na zabavu
Purpurna polja mirišu
Na džepnu veneru
Dok gledam pješčanik
Ponoć da otkucava
Imam li snage u bezvolju
Uzdići se nad trenom
Zaplesati nad zaboravom
Jutra u nastajanju
Tiho jeca kiša…
Gazim mokru travu
Dozivam nadu u goste
Dobro došla na zabavu
(C) Arsenije Lalatović
SONET Razlivaš se mnome kao vrela plima, razdireš mi vene, damare mi plaviš. Sa trenutkom svakim sve te više ima. Nesnima kroz snove često mi se javiš. Bacaš me pučinom beznadja i tmine, i vapaj mi činis nemim i nejakim dok nemoć me slama, gutaju dubine, ja prestajem biti sa trenutkom svakim kojim stižem dublje … Настави са читањем “Sonet – Jugoslav Nestorović”
SONET
Razlivaš se mnome kao vrela plima,
razdireš mi vene, damare mi plaviš.
Sa trenutkom svakim sve te više ima.
Nesnima kroz snove često mi se javiš.
Bacaš me pučinom beznadja i tmine,
i vapaj mi činis nemim i nejakim
dok nemoć me slama, gutaju dubine,
ja prestajem biti sa trenutkom svakim
kojim stižem dublje u bezdane vire.
Misao na tebe poslednja i sveta;
postaje mi luča večnosti u sjaju.
Horizonti novi predamnom se šire.
Besmrtnošću ljubav prema tebi cveta
i bokori njeni šumore u raju.
(C) Jugoslav Nestorović
TVOJE STRASTI Kada strasti tvoje bez medja i stega kao oblak letnji provale u huku, i bujice krenu sa najvišeg brega, gromovi i munje besomučno tuku i sve vatra biva , i požari besne dok sile te žudnji tresu, nose, lome tad i vasione postaju ti tesne, ti beskraju stremiš i času u kome; dodirnućeš … Настави са читањем “TVOJE STRASTI – Jugoslav Nestorović”
TVOJE STRASTI
Kada strasti tvoje bez medja i stega
kao oblak letnji provale u huku,
i bujice krenu sa najvišeg brega,
gromovi i munje besomučno tuku
i sve vatra biva , i požari besne
dok sile te žudnji tresu, nose, lome
tad i vasione postaju ti tesne,
ti beskraju stremiš i času u kome;
dodirnućeš vise , u ponore pasti,
kroz virove proći i vrelinu žega,
u prah satrvena ponovo izrasti,
i još jednom ti ćeš biti iznad svega.
(C) Jugoslav Nestorović
Konjak u čaši sa debelim dnom, ona čudno pogleda u mene, “Ide li se tebi još sa mnom, A ona je rekla: “I da i ne”. Rekla je da joj se još svidjam, al da mi nismo jedno za drugo, pitao sam je: „Zašto tako”, a ona je ćutala uporno, dugo. Poslednje zbogom … Настави са читањем “POSLEDNJE ZBOGOM – Miro Beribaka”
Konjak u čaši sa debelim dnom,
ona čudno pogleda u mene,
“Ide li se tebi još sa mnom,
A ona je rekla: “I da i ne”.
Rekla je da joj se još svidjam,
al da mi nismo jedno za drugo,
pitao sam je: „Zašto tako”,
a ona je ćutala uporno, dugo.
Poslednje zbogom
Prvi puta sam osjetio, da svijet se ruši,
kada smo jedno drugom, “Zbogom” rekli,
svaka ljubav ostavlja, tragove u duši,
sjeća nas da smo mio, spomen stekli.
Te noći je nastala, pjesma tužna, prva,
koju je ispjevalo srce, u praznoj sobi
i sjetim se ljubavi prve, kada prošlost ophrva,
ovu napaćenu dušu, u poznoj dobi.
Sjetim se zašto sam zavolio, klavir i duge šetnje
i prvi put sretan bio, te davne jeseni,
o da ne bi grešaka, za mladosti sretne,
zar bi od prošlosti išta, ostalo u meni.
Rušili su se svjetovi, još mnogo puta, premnogo,
ali nikada tako istinito, kao tog prvoga puta,
dolazile su i prolazile, ko bi se sjetiti mog’o,
da srce onako ponekad, u mladost ne zaluta.
Kada sam, o zašto sam čuo, tu strašnu, nemilu vijest,
pomislih, neka joj dragi Bog, njenu djecu čuva,
o zašto tako prerano. I dok muti mi se svijest,
izgovaram poslednje zbogom,
počivaj u miru, moja ljubavi prva.
(C) Miro Beribaka
ПОКЛАЊАМ ТИ … Поклањам ти милион Речи неизговорених Ћути … још нешто ти желим Рећи Вагон пун душа 1 8 8 8. кубика суза Од воде украдене Наста велика суша. Поклањам ти звезде све Нека се наредних 100. година смеју за тебе само. Поклањам ти све руке Овога света Нека негују љубав нашу И изведу … Настави са читањем “POKLANJAM TI… – Aleksandra Djoković”
ПОКЛАЊАМ ТИ …
Поклањам ти милион
Речи неизговорених
Ћути … још нешто ти желим
Рећи
Вагон пун душа
1 8 8 8. кубика суза
Од воде украдене
Наста велика суша.
Поклањам ти звезде све
Нека се наредних
100. година смеју
за тебе само.
Поклањам ти све руке
Овога света
Нека негују љубав нашу
И изведу је на пут
Пут ка Богу.
Поклањам ти за крај
Белих крила пар
Нека ти помогну да
Што лакше
Одлетиш од мене,
Јер ја овако више
Не могу.
Александра Ђоковuћ
KAMEN Ja sam stijena Zovu me kamen Lomljiv sam ranjiv, Ponekad plačem… Moj plač je jeka, Lom kamena Teško je sinu Sina kamena Imam dušu, Osjećam boli, Mama kamena Ima dušu… Ne diraj, ne lomi Ne mori… Život koji se ne vidi A postoji (C) Arsenije Lalatović
KAMEN
Ja sam stijena
Zovu me kamen
Lomljiv sam ranjiv,
Ponekad plačem…
Moj plač je jeka,
Lom kamena
Teško je sinu
Sina kamena
Imam dušu,
Osjećam boli,
Mama kamena
Ima dušu…
Ne diraj, ne lomi
Ne mori…
Život koji se ne vidi
A postoji
(C) Arsenije Lalatović
Nikada nije volela. Nikog od one plejade snažnih, rutavih luku, majmunskih manira i nekontrolisanog krika. Nikog od slatkorečivih, večito pripitih, sa lošom dikcijom, još lošijim zadahom, od onih što su vrhuncem romantike smatrali karanfile i flekavi karirani stoljnak nekog bircuza. Nikog od onih matoraca, precvalih ljubavnika. Ni napupelih bubuljičara, što su recitovali da ne prasnu … Настави са читањем “Devojka koja nikada nije volela – Angelina Radulović”
Nikada nije volela. Nikog od one plejade snažnih, rutavih luku, majmunskih manira i nekontrolisanog krika. Nikog od slatkorečivih, večito pripitih, sa lošom dikcijom, još lošijim zadahom, od onih što su vrhuncem romantike smatrali karanfile i flekavi karirani stoljnak nekog bircuza. Nikog od onih matoraca, precvalih ljubavnika. Ni napupelih bubuljičara, što su recitovali da ne prasnu prerano. Ni finih, majkinih sinova, i nepopravljivih tuđih muževa što su je pipali bojažljivo, osvrćući se dok stenju nad njom. Ni onih zarobljenih u Edipu što zamišljaju ko zna koju matorku dok se pred njom klanjaju. A ni onih ulickanih, opeglanih u idejama skupog, prodavaca magle.
Nije čeznula ni za dodirima terorista sa bejbi fejsom, ni olinjalih studenata, koji indeks nosaju kao dokaz navodne pameti.
Začudo nije volela ni one što su besno turirali svojim krvlju zarađenim džipom u njenoj slepoj ulici, obznanjujući dolazak, ni one što su nudili crtu belog, tamu, plastični sjaj i silikonski poljubac. Ni one što su kroz život udarali glavom, pa đonom, bez milosti i uvertire, bez predigre. Oni su bili pajtosi, mučenici, saborci. I ništa više, ni manje.
Zašto onda ona voli baš njega?
Zato što je nasmejan, vedar, dečije iskren i zvonak. Zbog njega nosi u sebi svih ovih sumornih godina ukus dečačkog poljupca.
I zato što je mrtav, ispario, raspada se, kao i njeno svetlo na kraju tunela. Zato što će sada, kada ga zatrpaju u ovu raku, u njoj završiti i nada da ona, bivša devojka za maštanje, uvela konkubina tuđih srećnih uzdaha, zaslužuje da voli…
(C) Angelina Radulović Linga
MALA PESMA Prelomljeni zraci u prepletu granja, iskričave senke tiha tugovanja, to ranjeno Sunce za oblakom sanja izgubljeni osmeh, nežna sihovanja. (C) Svetlana Biorac-Matić
MALA PESMA
Prelomljeni zraci
u prepletu granja,
iskričave senke
tiha tugovanja,
to ranjeno Sunce
za oblakom sanja
izgubljeni osmeh,
nežna sihovanja.
(C) Svetlana Biorac-Matić
RAM sprečava bekstvo usplamtalih slika sa grube beline platna koje upija osećanja iskazana pokretom nanesenih boja krijući svoju golotinju bestidno guta maštu slikara i baca je pred užasnuta lica stavljajući gledaoce u svoje okvire. (C) Branka Zeng
RAM
sprečava bekstvo
usplamtalih slika
sa grube beline platna
koje upija osećanja
iskazana pokretom
nanesenih boja
krijući svoju golotinju
bestidno guta maštu
slikara i baca je
pred užasnuta lica
stavljajući gledaoce
u svoje okvire.
(C) Branka Zeng