AKO SE IKADA SRETNEMO – Miro Beribaka

Ako se ikada sretnemo       Ako se ikada sretnemo, onako slučajno, u prolazu, ne govori ništa. Ćuti… Samo me zagrli jako, što jače možeš, pusti neka nam se suze pomiješaju, one će već znati, sve reći.   Ako se ikada sretnemo, ne govori ništa, samo nasloni glavu, na moje grudi i poslušaj, čućeš … Настави са читањем “AKO SE IKADA SRETNEMO – Miro Beribaka”

Ako se ikada sretnemo

 

 

 

Ako se ikada sretnemo,

onako slučajno, u prolazu,

ne govori ništa. Ćuti…

Samo me zagrli jako,

što jače možeš, pusti

neka nam se suze pomiješaju,

one će već znati, sve reći.

 

Ako se ikada sretnemo,

ne govori ništa,

samo nasloni glavu,

na moje grudi i poslušaj,

čućeš iz dubine srce moje,

što bije ti ime, sve ove godine,

a ti samo ćuti,

ne spominji laži, zbog kojih…

Neka im je na dušu.

 

Ako se ikada sretnemo

i isplačemo, ne govori ništa.

Poljubi me jednom, kratko

i idi bez riječi,

nemoj ni mahnuti,

samo se jednom na me osvrni,

pa pogni glavu i ubrzaj korak,

kao onda,

kada sam te poslednji put,

dopratio do kuće.

 

(C) Miro Beribaka

POVRATAK-Aleksandra Mladenović

POVRATAK   Parče nečije utrobe kao teret usuda otkinulo se jednog podneva. Ne nosi ime…. Samo smešan smisao vuče za sobom, nejasan trag, trag koji se oseća na zadah te iste utrobe iz koje se strovalilo u ponor života…. Mesili su taj komad testa spretne ruke nekih drugih telesa. Udarali su po mekoj glini i … Настави са читањем “POVRATAK-Aleksandra Mladenović”

POVRATAK

 

Parče nečije utrobe

kao teret usuda

otkinulo se jednog podneva.

Ne nosi ime….

Samo smešan smisao vuče za sobom,

nejasan trag,

trag koji se oseća na zadah

te iste utrobe

iz koje se strovalilo

u ponor života….

Mesili su taj komad testa

spretne ruke

nekih drugih telesa.

Udarali su po mekoj glini

i ona se sama

vlažila sa svog izvora….

Na vetru i mrazu

sunčanih dana

okorela,

nastala je velika grumen….

Ne naslađena sobom

žedna, bezimena

nijednu kap ne ispi

sa davno presahlog zdenca….

Sada šalje pse

da je nađu i vrate nezačetu

sa mirisom čistote….

Hrana vučijem rodu

mrvi se teška grumen

nad njihovim glavama,

suva kao urna prosuta nad rekom….

Sada šalje ptice

prahom posutih krila

milionima podneva unazad

do izvora……

do kraja…..

do početka……

Mraz steže… Arsenije Lalatović

Mraz steže… Mraz steže… Inje se lijepi… Okno magli u oktobarsku noć Palim cigaru. Vučem dim… Gasim… Nije za mene… Noćas mijenjam sudbinu… Neću život kao do sada… Hoću da budem slobodan… Hoću da letim. Kao Ikar… Dosta je bilo patnje… Od noćas je prezirem… Neću da budem kukavica Hoću da budem orao… Nijesam slučajno … Настави са читањем “Mraz steže… Arsenije Lalatović”

Mraz steže…

Mraz steže… Inje se lijepi…
Okno magli u oktobarsku noć
Palim cigaru. Vučem dim…
Gasim… Nije za mene…
Noćas mijenjam sudbinu…
Neću život kao do sada…
Hoću da budem slobodan…
Hoću da letim. Kao Ikar…
Dosta je bilo patnje…
Od noćas je prezirem…
Neću da budem kukavica
Hoću da budem orao…
Nijesam slučajno došao…
Ja znam… Mogu… Umijem…
Krotiti porive nemira…
Ja sam nebeski jahač
Krotim tmurne oblake…
Mraz steže… Miluje obraze…
Što je bilo – bilo je…
Hoću da pretakam poraze
Alhemiom u pobjede…
Mraz steže… Silueta…
Vidim… Ne vidim… Vidim
Mraz steže… U oktobarsku noć

NIKADA-Aleksandra Mladenović

NIKADA   Nikada ne besmo za istim stolom svaki sa svojom čašom u ruci; A, ipak, opijasmo se istim bolom, prijatelji moji, po pesmi i muci…   Sa oštrim ralom poorasmo njive obrasmo sa livada sve što zamiriše; Prokletnice, pesme i sada ste krive te kopnim pod vama sve više i više….   Nikada nam oči pogled ne sretoše … Настави са читањем “NIKADA-Aleksandra Mladenović”

NIKADA

 

Nikada ne besmo za istim stolom

svaki sa svojom čašom u ruci;

A, ipak, opijasmo se istim bolom,

prijatelji moji, po pesmi i muci…

 

Sa oštrim ralom poorasmo njive

obrasmo sa livada sve što zamiriše;

Prokletnice, pesme i sada ste krive

te kopnim pod vama sve više i više….

 

Nikada nam oči pogled ne sretoše

u rimama samo gledaše se jasno;

svi junaci u njim sada izgiboše

na bojište ovo mi stigosmo kasno…

 

K’o melem na rane, previjah te reči

zgrčena pod Lunom sa osmehom raja;

Prijatelji moji, nek’ ništa ne spreči

osećaje silne da gore bez kraja….

 

Nikada nam isti vetri lica mili

samo noć to kišna nad srcima pada;

Prijatelji moji, ma gde sada bili

       sa vama se lakše i živi i strada….

 

dragi pesnici,Vama da dar…..

 

BUĐENJE-Aleksandra Mladenović

BUĐENJE   Urča zora, ne mareći za me nemirno jutro okrznu mi rame; to svileni veo dana se prosu, pa čipke bele natopi u rosu.   Kome još sviće ovakva lepota? Čije senke prosipa ova divota? Da li još neko žubor dana sneva, da zarudi život, u tren, k’o da seva?   Bljesnu munja srca, … Настави са читањем “BUĐENJE-Aleksandra Mladenović”

BUĐENJE

 

Urča zora, ne mareći za me

nemirno jutro okrznu mi rame;

to svileni veo dana se prosu,

pa čipke bele natopi u rosu.

 

Kome još sviće ovakva lepota?

Čije senke prosipa ova divota?

Da li još neko žubor dana sneva,

da zarudi život, u tren, k’o da seva?

 

Bljesnu munja srca, ove zore rane

iz mastila neba razli na sve strane;

da povrati ono što ponoć joj uze

i šapnu mi tiho, u kragnu od  bluze:

 

“Onaj što me posla u odaje ove,

da budim te,djevo, i iz čaše nove

dam ti žive vode, okupam te njom

darove ti šalje, ispod duge dom.”

 

Ja otvorih oči, sve sam jasno čula,

pan zasvira jasno iz hiljadu frula

da su zemlja, nebo i reka duboka,

sva bogatstva sveta,u zenici oka!

I DANAS, PONEKAD – Miro Beribaka

I danas, ponekad     I danas, ponekad, začujem tatine gusle, koje je sam pravio i njega kako pjeva, o junacima i bude mi žao, što mu ikada rekoh: “Može li to malo tiše”?   I danas, ponekad, ispred nosa mi prostruji, miris domaće rakije, koju je sam pekao i čujem glas za svakom čašom: … Настави са читањем “I DANAS, PONEKAD – Miro Beribaka”

I danas, ponekad

 

 

I danas, ponekad,

začujem tatine gusle,

koje je sam pravio

i njega kako pjeva,

o junacima

i bude mi žao,

što mu ikada rekoh:

“Može li to malo tiše”?

 

I danas, ponekad,

ispred nosa mi prostruji,

miris domaće rakije,

koju je sam pekao

i čujem glas za svakom čašom:

“Bože pomozi”

i bude mi žao,

što mu ikada rekoh:

“Može li to malo manje”?

 

I danas, ponekad,

vidim ruke žuljevite

i njegova povijena leđa,

a on ni jedne da se požali,

već nazdravlja:

“Čuva Bog sretnika svog”

i bude mi žao,

što mu nikada ne rekoh:

“Tata, odmori malo”!

 

I danas, ponekad,

promakne mi pred očima,

kako ulazi u bijelu sobu

i briše suze, krijući

da ja ne vidim

i pita: “Kako si sine”

i bude mi žao,

što se malo ne pridigoh

i rekoh: “Dobro je stari”!

 

Otkako ode, ogluvi kuća,

suvi se javor, ne javlja više,

a ova ruka, što ovo piše,

vrelu suzu neće da briše…

Neka je,

za mojim je tatom…

 

(C) Miro Beribaka

ПУСТИ МЕ……….А.Младеновић

ПУСТИ МЕ                 Пусти ме потајно у ћелије, баш у те-оне зреле, најсмелије,    у миоцвату и једром ластару…. Пусти ме да харам нервима и жилама и да ти у њима, свим силама      служим, као господару…..                                             ………….и то ми није довољно….   Зато, пусти ме, баш ту-у дугу сна, да је подноћ предано … Настави са читањем “ПУСТИ МЕ……….А.Младеновић”

ПУСТИ МЕ

               

Пусти ме

потајно у ћелије,

баш у те-оне зреле, најсмелије,

   у миоцвату и једром ластару….

Пусти ме да харам

нервима и жилама

и да ти у њима, свим силама

     служим, као господару…..

                                            ………….и то ми није довољно….

 

Зато, пусти ме,

баш ту-у дугу сна,

да је подноћ

предано собом творим,

у мека бунила

пусти ме,

да твојим грозницама

              изнова, у њима горим……….

                                             ………….пусти ме, својевољно……

 

Низ бистре потоке

у шуми мисли

баш ту- ме пусти,

да их мастилом чежњи замутим….

Пусти ме, а онда,

све, све ми не изусти

ни да сам рибар у чуну и

       плутам по теби, док ћутим…..

                                              …………премало и то ми је……..

 

Зато, пусти ме

у косе, под нокте,

да, и тада, са тобом

вазда растем, господару мој….

На чулне пашњаке,

баш у те-груде од полуде,

пусти ме

а потајно, остани само свој…..

                                                    ……………пусти ме….зло ми је…

Miris dunja… – Arsenije Lalatović

Miris dunja… Odavno je jesen Došla u naš kraj… Gledam kroz okno Uzrelih dunja red… Pitam sebe kuda? Lutam i kamo Ne znajući jutro Hoće li svanuti? Miriše, ah čudno Zreli plodovi… Vjetar dok otkida Uveli list Čkiljim kroz okno U nedogled… Dok galeb leti Na dalek put… Poželjeh mu miran let Zaklopih oči… Utonuh… … Настави са читањем “Miris dunja… – Arsenije Lalatović”

ArsenijeL

Miris dunja…

Odavno je jesen
Došla u naš kraj…
Gledam kroz okno
Uzrelih dunja red…

Pitam sebe kuda?
Lutam i kamo
Ne znajući jutro
Hoće li svanuti?

Miriše, ah čudno
Zreli plodovi…
Vjetar dok otkida
Uveli list

Čkiljim kroz okno
U nedogled…
Dok galeb leti
Na dalek put…

Poželjeh mu miran let
Zaklopih oči…
Utonuh…
U dubok san

Mirišu dunje…
Vraćaju sjećanja…
Jesen, ah jesen
Dunja, miris dunja
U djetinjstvo vraća me…

(C) Arsenije Lalatović

PALIĆ, JA I ON – Branka Zeng

            PALIĆ, JA I ON Meškoljim se u postelji nameštajući jastuk od vodenog bilja. Pospano se osmehujem Mesecu. Zamišljam vetrom namreškanu površinu Palićkog jezera. Poželim tada sa Mesecom da zaronim u tu mirnu vodu. kao on da kupam svoj odraz sa ribama i školjkama. Sanjivo sklapam oči, sanjam Palić! Kupam … Настави са читањем “PALIĆ, JA I ON – Branka Zeng”

Branka Zeng

 

 

 

 

 

 

PALIĆ, JA I ON

Meškoljim se u postelji

nameštajući jastuk od

vodenog bilja.

Pospano se osmehujem

Mesecu.

Zamišljam

vetrom namreškanu površinu

Palićkog jezera.

Poželim tada sa Mesecom

da zaronim u tu mirnu vodu.

kao on da kupam svoj odraz

sa ribama i školjkama.

Sanjivo sklapam oči,

sanjam Palić!

Kupam se sa Mesecom,

dok ribe plivaju,

presijavajući kao srebro

dok ostavljaju trag svog

sjaja na mojoj kosi.

Ronim ka školjkama

tražeći biser.

Izranjam iz jezera

ruku pruženih ka Njemu.

Mesec se igra sa kapljicama

jezerskim koje beže

sa mojih ruku.

U postelji uspavana mirisom

vodenog bilja kojim odiše

jastuk pod mojom glavom.

Sanjam jezero i Mesec,

On se kupa samnom.

Srebrni zraci mrse mi kosu.

U snovima mojim skupa smo,

Palić, ja i On.

 

 Branka Zeng