Страх од љубави

Страх од сунца леди твој поглед. Хиљаду маски а иза само једно лице. Ал’ ја ћу сломити ноћ нека душа себе части нека песма влада тамо где се скрива твоја немоћ. Једино ја осмехом те дарујем у време кад све умире твојим сновима царујем. Хтео ти или не откривам те и онда кад се највише … Настави са читањем “Страх од љубави”

Страх од сунца
леди твој поглед.

Хиљаду маски
а иза само
једно лице.

Ал’ ја ћу сломити ноћ
нека душа себе части
нека песма влада тамо
где се скрива твоја немоћ.

Једино ја
осмехом те дарујем
у време кад све умире
твојим сновима царујем.

Хтео ти или не
откривам те и онда
кад се највише покриваш.

Само једна моја реч
довољна је да све признаш.

ПОПУТ……Александра Младеновић

  ПОПУТ     Празан-попут вреће мрака пуне; Препун-попут среће танке струне. Уклет-попут борбе силе и страха; Блажен-попут торбе свежег зрака. Искрен-попут јутра након ноћи; Лажан-попут сутра све ће проћи. Другачији-попут света човеку ил’ жени; Исти-попут поета у теби и мени. Рођен-попут песме да све блажи; Замро-попут чесме што извор тражи. Вољен-попут окота ког’  мати … Настави са читањем “ПОПУТ……Александра Младеновић”

 

ПОПУТ

 

 

Празан-попут вреће

мрака пуне;

Препун-попут среће

танке струне.

Уклет-попут борбе

силе и страха;

Блажен-попут торбе

свежег зрака.

Искрен-попут јутра

након ноћи;

Лажан-попут сутра

све ће проћи.

Другачији-попут света

човеку ил’ жени;

Исти-попут поета

у теби и мени.

Рођен-попут песме

да све блажи;

Замро-попут чесме

што извор тражи.

Вољен-попут окота

ког’  мати љуби;

Занесен-попут живота

конце док  губи.

Тренутан-попут лептира

што има један дан;

Вечан-попут свемира

утонуо у давни сан.

Узалудан-попут воде

кад  воденица стане;

Плодан-попут слободе

песника у ове дане. 

 

 

 

 

STANI! -A.Mladenović

STANI!   STANI!  ZAKOČI!                       Zraci tvoji zaselepeće mi oči! Zar ću kroz život tumarati                       slepa, i opet za sjajem  izgarati?   KOČI! ZASTANI!                    Znaj, pesmom smo odabrani ludi za osvajati planetu,                  daleki, a opet najbliži na svetu!

STANI!

 

STANI!  ZAKOČI!

                      Zraci tvoji zaselepeće mi oči!

Zar ću kroz život tumarati

                      slepa, i opet za sjajem  izgarati?

 

KOČI! ZASTANI!

                   Znaj, pesmom smo odabrani

ludi za osvajati planetu,

                 daleki, a opet najbliži na svetu!

Jednoga dana… Arsenije Lalatović

Jednoga dana… Kada odem jednoga dana… U viline gore… Hoće li sjećati iko Malenkosti moje… Život je čudan kažu… Romane ponekad piše Sjedim za kafanskom stolom Noćas, a možda nikada više… Patnja je moja otac i mati Teško je biti sam Lutam odavno odavno lutam Kuda, ne znam ni sam Pjesme su moja ukleta čeda … Настави са читањем “Jednoga dana… Arsenije Lalatović”

Jednoga dana…

Kada odem jednoga dana…
U viline gore…
Hoće li sjećati iko
Malenkosti moje…

Život je čudan kažu…
Romane ponekad piše
Sjedim za kafanskom stolom
Noćas, a možda nikada više…

Patnja je moja otac i mati
Teško je biti sam
Lutam odavno odavno lutam
Kuda, ne znam ni sam

Pjesme su moja ukleta čeda
Hodam. Sjenka hoda bez reda…
Možda je bolje i tako
O nije, nije, noćas mi lako

Kada odem jednoga dana
Daleko tamo gore…
Jednoga dana…
Eh jednoga dana…

PROŠLO JE – Miro Beribaka

Prošlo je     Gangrena razara kosti, nekroza kože i tkiva, rana živa… Pomislih: “Bože oprosti, je li to kucnuo čas”?   Nada su mantili bijeli i suzne oči sestara, il’ je to prevara… Dok vrti se svijet cijeli, ima li nade u spas?   Na rebra gangrena došla, samo je jedan ostao korak i … Настави са читањем “PROŠLO JE – Miro Beribaka”

Prošlo je

 

 

Gangrena razara kosti,

nekroza kože i tkiva,

rana živa…

Pomislih: “Bože oprosti,

je li to kucnuo čas”?

 

Nada su mantili bijeli

i suzne oči sestara,

il’ je to prevara…

Dok vrti se svijet cijeli,

ima li nade u spas?

 

Na rebra gangrena došla,

samo je jedan ostao korak

i pogled gorak…

Promiču vremena prošla,

ali još ne čujem glas.

 

Imena braće i sestara,

sa svake me kese gledaju

i ne znaju,

da im krv niz cjevčicu izgara,

da uliju život, bratu svom.

 

Srce bi kucati htjelo,

al’ grudi su tako umorne,

a noći zorne…

Okolo sve je bijelo,

prilike kruže nadamnom.

 

Sreća pa ne znadoh ništa

što znače izrazi stručni,

a tako mučni…

Sjećah se samo stratišta,

u tom vremenu hudom.

 

(C) Miro Beribaka