ПОГЛЕДАЈ У НЕБО Погледај небо, другарице из школских дана. Звезде падају! И замисли жељу. Ако је права оствариће се. Ако је силно пожелиш, понеће те собом. Једне вечери, давне седамдесет друге, кад је Јастребац, под снегом стењао, ја сам видео падалицу и пожелео те за ноћ. Али, у истом тренутку и ти си, топећи се … Настави са читањем “POGLEDAJ U NEBO – Ljubodrag Obradović”

ПОГЛЕДАЈ У НЕБО
Погледај небо,
другарице
из школских дана.
Звезде падају!
И замисли жељу.
Ако је права
оствариће се.
Ако је силно пожелиш,
понеће те собом.
Једне вечери,
давне седамдесет друге,
кад је Јастребац,
под снегом стењао,
ја сам видео падалицу
и пожелео те за ноћ.
Али, у истом тренутку
и ти си, топећи се од среће,
замислила своју будућност,
без мене
и одлетела си са матуре
и из мојих снова.
Збогом, тихо си рекла
и журно потекла
у топла мора.
Збогом и муњом си исекла
сва моја надања,
а слане сузе посејала
на јелама трепавица,
да звоне, ко звончићи у ноћи.
Блед,
проклињао сам
своју жељу
да твоје тело,
у харему лепоте,
пожелим за постељу,
док звезде падају.
Сад кад је
младост прошла
и живот самлео наде,
погледај у небо,
другарице
из школских дана,
и кад видиш
звезду падалицу,
помисли на зимску ноћ,
седамдесет друге
и замисли жељу.
Ако је права,
оствариће се.
Ако је силно пожелиш,
понеће те са собом.
© Љубодраг Обрадовић