ŽELIM TI – Branka Zeng

ŽELIM TI Laku noć… Plovi mi mislima kao rekom brod opletenih želja skrivenih čežnja nalik krilima otvorenog prozora na kome pogled počiva u noći Laku noć… plovi na mesečini ogledalo kao duša utkana nitima težnje sanja sliku svoje senke nastale u noći tame se sklanjaju pred osmehom sanja lik kojim pokriva san u očima Laku … Настави са читањем “ŽELIM TI – Branka Zeng”

ŽELIM TI

Laku noć…
Plovi mi mislima
kao rekom brod
opletenih želja
skrivenih čežnja
nalik krilima
otvorenog prozora
na kome pogled
počiva u noći

Laku noć…
plovi na mesečini
ogledalo kao duša
utkana nitima težnje
sanja sliku svoje
senke nastale u noći
tame se sklanjaju
pred osmehom sanja
lik kojim pokriva
san u očima

Laku noć…
ljubavi san dolazi
umiva tišinom obraze
prekriva sneno ti lice
spokoj se spušta
poput kiše šumi
muzika tišine sklapaju
ruke i molitva na usnama
čita se i čuti jedna želja
spavaj i sanjaj…

BrankaZ – Branka Zeng

Teško mi je — Marina Adamović

i da je noć bila kraća i da je jesen manje tugovala i da su ptice raznosile gnezda i da je šuma gledala u nebo ne bih znala kako od sna izmamiti osmeh

i da je noć bila kraća

i da je jesen manje tugovala

i da su ptice raznosile gnezda

i da je šuma gledala u nebo

ne bih znala

kako od sna izmamiti osmeh

Пеко Лаличић, Из циклуса ,, ИЗ НИЧЕГА НЕЧЕМУ ”

М О Р А СЕ Н Е Ч Е М У Нема ме ТАМО нисам ни ОВДЕ ТАМО је све другачије ОВДЕ је све исто ТАМО тамом свиће ОВДЕ свици брзо гасну ТАМО из НИЧЕГА НИШТА бива ОВДЕ из НЕЧЕГА све нестаје ТАМО нећу опстајаћу ОВДЕ из НЕЧЕГА се може мора се НЕЧЕМУ. Пеко ЛАЛИЧИЋ

М О Р А СЕ Н Е Ч Е М У

Нема ме ТАМО
нисам ни ОВДЕ

ТАМО је све другачије
ОВДЕ је све исто

ТАМО тамом свиће
ОВДЕ свици брзо гасну

ТАМО из НИЧЕГА НИШТА бива
ОВДЕ из НЕЧЕГА све нестаје

ТАМО нећу
опстајаћу ОВДЕ

из НЕЧЕГА се може
мора се НЕЧЕМУ.

Пеко ЛАЛИЧИЋ

………Marina Adamović

već je podne a nije ni svanulo zemlja se razdvaja od sebe kao senka od pogleda gde sam ima li mesta za dvoglavu ćutnju prišla sam kamenu i shvatila da on utiskuje reči koje sam htela da napišem za kraj

već je podne

a nije ni svanulo

zemlja se razdvaja od sebe

kao senka od pogleda

gde sam

ima li mesta za dvoglavu ćutnju

prišla sam kamenu

i shvatila

da on utiskuje reči

koje sam htela da napišem za kraj

Ne, Emili! — Marina Adamović

Emili Dikinson bi upala u mene kada bih čula škripu kovčega zanemela bih a ona bi mi po koži crtala šta će biti sa dušama koja nam se valjaju kraj humke koža bi mi pobegla kroz oči ona bi ih  širom otvorila i uvukla razum koji je vrištao ne Emili to je samo to ničeg … Настави са читањем “Ne, Emili! — Marina Adamović”

Emili Dikinson bi upala u mene

kada bih čula škripu kovčega

zanemela bih

a ona bi mi po koži crtala

šta će biti sa dušama

koja nam se valjaju kraj humke

koža bi mi pobegla kroz oči

ona bi ih  širom otvorila

i uvukla razum

koji je vrištao

ne Emili

to je samo

to

ničeg više nieće biti

osim smrtī

koje nalikuju jedna drugoj

ništa više

nikad više

osikaću boje pri svakom spustu tela

Igra u sve — Marina Adamović

igram se noćima i sovama izvlačim zvečke sa šumske krošnje dovikujem poslovice vranama Sokrat mi sipa čašu u čast u ustima čuvam ako ožednim igra je duga menjam je za strah možda sam ipak malo ispila a nisam žedna nisam veruj nisam pljunuću deo skriven u zubima i neka jutro odluči s kim će sa … Настави са читањем “Igra u sve — Marina Adamović”

igram se noćima i sovama

izvlačim zvečke sa šumske krošnje

dovikujem poslovice vranama

Sokrat mi sipa čašu u čast

u ustima čuvam ako ožednim

igra je duga

menjam je za strah

možda sam ipak malo ispila

a nisam žedna

nisam veruj nisam

pljunuću deo skriven u zubima

i neka jutro odluči s kim će

sa mnom će

sa mnom

a možda je kasno