Добродошли!
BUDNE NOĆI
tvojoj noći bez svitanja
razvezivati damar
teškim bojama ruže
koja cvjeta na ušću
kao glas pun muzike
kao protekle vode
kao ostavština
što svunoć se vraća
s pticama izgubljenim
gdje ti je pjesma korijenja
koju nitko ne čuje
koja se ne odaziva
bezimenim željama
vraćati se travkama bez očiju
bjelini nečujnog mora
bezglasjem dozivati
nebeske vode
odvezivati val
koracima zaleđenim u tlu
nečitke zemlje
teške od nesna
Kada se sa neba gusta magla spusti
ko rasuta boja naivnog slikarstva
pa presvetli puti svi postanu pusti
međ zemaljskog sveta i nebeskog carstva
Zarobljene duše sa suzom u oku
gledaju sa bolom našu sudbu krutu
sva stradanja naša i bedu duboku
sve grehove voljne na kratkome putu
I čekaće jadne skamenjene,tužne
dok gorčina živih srdžbom duše plavi
na prečiste zore i vetrove južne
da učmalu maglu sunce obezglavi
Tad videće polja snežna nepregledna
srećom prekrivene prečice i pute
i svaka će duša ma koliko bedna
biti privijena na božije skute.
autor
Jovica N. Đorđević
05.04.2025g.
У раскорску , мог времена и мог простора ,
Који је све мањи и мањи , видим , истину , мога живота
Истину која је саздана од свега доброг и свега лошег .
Живиш , живиш ….па стигнеш до зида , где нема даље , само сећање , и радост .
Рођење , први зуб , корак , реч , полазак у школу , прва љубав ,војска , свадба …. и опет све у круг …..
А ти , пребираш по тренуцима времена ,и сећаш се . И , весеља , жалости .
Ипак некада , овој игри , мора доћи крај , овде , али не и тамо ….
СТАРИ ХРАСТ
Чујеш брате, роде, на ћувику, на хуму
неко нам секиром, опет, стари храст сече.
По ко зна који пут скрнаве нашу шуму
у по бела дана, дрско, док звезда пече
Биће засигурно, неко благо ту има,
ћувик њега скрива а да ми то не знамо.
Зато им храст смета,олошима и псима,
богатство ту траже, не треба им храст само.
Секира им лоша, држаља мора пући
увек тако беше и у стара времена.
Полетеће челик, бежаће својој кући,
опет ко некада, са главом без рамена.
Од наше судбине, биће њихова гора.
Тако одувек беше и тако бити мора.
Све наде су покопане на периферији мога живота Закопане испод јесењих лишћа где ветар носи сећања , а талог среће тоне дубље, у тишини.
Све те пролазне имитације остају заробљене у хладу тренутака , као избледели трагови на залеђеном стаклу.
Радост и нада сада јашу заједно али њихов галоп постаје ехо празнине , док доказују да је срећа само пролазна ствар
И тек онда
Када јесен живота тихо закуца. Хладни њен дах пређе преко наше душе долази крај тихо без помпе , остављајући за собом прах тренутне радости.
Све што волимо , што нас покреће , постаје ризик .Крхки баланс између игре живота и наде која ишчезава као дим.
Надајући се вечности ,губимо из вида оно што значи садашњост ,а у тој безвременој борби , смисао игре и живота,нестаје попут сенке у сутону.
pun mjesec nad malim
okruglim parkom
tišinu periferije
i nevinu večer
kraj maja
ili početak juna
svejedno
dan je dug i kao pijan
sklapao oči
i za nama ostavio
uzdahe i priču
da još sam dijete
sa punih osamnaest
pun mjesec nad malim
okruglim parkom
nad kikotom
što zamirao je
u tišini periferije
koja nas je
nezainteresirano
promatrala
negdje daleko
onkraj naših oreola
bio je rat
i hladan
hladan svijet
Bio je začetnik pravca Tiha jeza.
Noćima je pisao roman o tami, ništavilu,
o teškom dahu koji se brzo pretvara u izdah.
Nije prestajao ni kada bi dotakao
jamu pred sobom od zamora,
sećanja na Aristotela i Horacija.
Ne, još mračnije bi poteklo mastilo iz pera.
Zastao bi tek kada bi tama postala njegova biografija.
Sećam se priča o tom piscu i
kako je završio roman.
Slučajno mu je glava udarila – ne u ono pred njom, ne,
već u prekidač za lampu unutar.
Blago se osmehnuvši napisâ epilog:
Život je lep. Život!
Уредник сајта Љубодраг Обрадовић
Поштовани посетиоци, драги песници,
1. Жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ одабрао најбоље песме у 2024. години. Жири (5 чланова) је свестан да се све песме које је одабрала Љиљана Тамбурић за песме месеца у току 2024. године одличне и да је ово само субјективни избор овог жирија.
ДАКЛЕ, Песма 2024. године је песма: Јовице Ђорђевића – ДА ЈЕ МЕНИ.
Јовица Н. Ђорђевић
ДА ЈЕ МЕНИ
Да су мени звезде из очију њених
место сунца њима красио бих своде
летели би небом срца припијених
златио бих стазе што ка њој ме воде
Да је мени мирис њене косе црне
зидао бих куле бисерима белим
љубио бих стопе мале нежне срне
хранио бих душу пољупцима врелим
Да су мени њене руке око врата
да је нежно, топло привијем на груди
љубио бих звезду свима из ината
не бих дао зори да небо заруди.
Да је само среће да се мене сети
сиво би ми небо сво прекрила дуга
да ми нежно на длан као пчела слети
не би у мом срцу царовала туга
© Јовица Н. Ђорђевић
1. Прво место освојио је
Јовица Ђорђевић са песмом ДА ЈЕ МЕНИ (добио 153 гласова).На таласу сопствене самоће јездимо путевима трпељивости и духовности.
Схватамо стварност као потрошну робу у надолазећој богом скривеној будућности , која прикрива путеве велике истине
Скривене од наших очију. Постајемо свесни , тихи весници врелог пролећа , пуног сјаја историјске будућности,која ће , као и увек , проћи поред нас.
Долазе испуњени јадом , да истерају сите и похлепне . А ми, затечени , тврдићемо опет да су нас сурово преварили да имају неке своје више циљеве борбе