Сва моја радост си.
Ваљда знаш да си мој,
Желим Ти добро јутро увек.
Миришеш на хлеб јутрос,
Деда Милутинове ђевреке из “Смедеревца “
И буреке из алуминијумских тепсија.
Шаке клизаве ид масти и
Лепљиве од теста
Утискују се у моју кожу као
Поскурник на славском колачу
Плетенице ми Твоје руке
Уплићу се са мном целом,
Кифлу од мене обликујеш док ме савијаш,
Вајаш ме као переце
Правиш од мене оно што нисам
Уролај ме као јуфкицу,
Гужвај као гужвару,
Изгрицкај као загорели окрајак Житопекове векне
Премазане машћу и алевом паприком.
Сети се укуса детињства…
Тако лако задремаш
Кад се спустиш на стари отоман
Уморан од боемског бдења…
Како ме подсећаш на детињство
И деда Милутина пекара
Деда уморан од ноћног мешења хлеба
Док дрема…
Кад му није време за спавање.
Мирис тек испеклог хлеба
На деду и Тебе ме подсећа
…
ИЗМЕЂУ ДВА ТРЕПТАЈА
Као слика у оку
Смарагадно зелена
Кривуда стаза
Голица стопала
Нејасан шум
Између два трептаја
Вртлог у шупљини камена
Маховина плишана
Бршљан као плетенице
Боје пурпура и какаа
Одоздо на горе
Са истока на запад и назад
Рогљасти и таласасти
Изданци стена
Разливени кроз
Овоземаљски живот
Сунчев сјај
Разасут
У неизбежном
Загрљају са сенком
Трошан
Дар природе
Без компаса
Личи на мене
…
САЊАРЕЊЕ
Нектар лелуја у предвечерје
Облаци се ноћас воле
И чудне звезде рађају
Немирна река милује обале своје
Опијена светлом Твоје душе
Лебдим изнад земље
Као латице цвета које носи ветар
Ја волим овај дан и кад Те нема
Само си моје САЊАРЕЊЕ
…
НОЋНА МОРА
Хук сове
Кроз ноћно сивило
У пакету меланхолије
Врме зауставља дах
Пси лају на таласе ветра
Порађа се тишина унедоглед
Цврчци сакрили у трави
Уснула гнезда на крилатој крошњи
И све тихо као да месечина тапка у месту
Сенке се саплићу без разога
Жила куцавица у бубним опнама
Твој
Ехо раздањује
© Матилда Јанковић
