Алекса ЈаџићСАН ИЗМЕЋУ ПЕПЕЛА И ЦВЕТА – Љубодраг Обрадовић
Пред нама је прва поетска књига ФУСНОТА ЖИВОТА Алексе Јаџића, младог песника (26. година) из Београда. И одмах да кажем, одлична је. На прво читање могло би се рећи да је Алекса већ њом достигао поетску зрелост, коју многи знатно старији песници, још нису.Моја позната мисао је, да је за песника довољно да напише једну добру песму, да би био песник. А Алекса у овој својој књизи има 41 одличну песму.
Има ту различитих праваца и стилова, има љубавних, социјалних, мисаоних, родољубових песама… Али све су посебне, све имају своју причу и поуку. И све су јасне и имају свој циљ, а то је да нам предоче Алексин поглед “на живот и тумачења света”.
Књига почиње песмом МЛАДОМ САЊАРУ.
Не, ништа од глуме.
Али твој хоби постаде ми струка.
Из те музе створих изуме
У маниру твојих несташлука.
Можда јесам одоцнио. Ипак,
Нисам закаснио. Надам се…
Поново пишем. Опет наивно битак,
Детиње верујем да речју мењамо атласе.
Као и сви млади људи верује да ће поезијом променити свет, а то је већ нешто. Зна Алекса да свет има свој зацртани пут, али веровање у такву мисију поезије је добро за сваког младог песника, јер ће га оно понети у прелепи свет стихова. А много је животних питања на које песник мора понудити одговоре и због себе и због читаоца. И Алекса то чини!
На почетку књиге у свом обраћању читаоцима он каже:“Пред тобом, драги читаоче, налази се скуп записа од којих сам покушао да направим, од крајње неспојивих делова, некакву композицију својих погледа на живот и тумачења света око себе. Иако годинама сакупљам стихове, као белешке кроз свакодневницу, ипак многи нису аутобиографски већ одражавају приче људи и ситуације из моје посредне и непосредне околине.”
Издвојио сам и песму ДНЕВНИК ИДЕАЛА која се уклапа у мој концепт представљања стваралаштва Алексе Јаџића и како је врло битна за разумевања његових порука, није предугачка цитираћу је целу.
ДНЕВНИК ИДЕАЛА
Лето. Дим бајонети растериваше,
Оста’ ми траг за успомену.
А само до прага нам стигоше…
Крвљу сам плаћао слободе цену.
Рано пролеће. Служба према народу
Захтева с непријатељем бити присан
У миру, да бих сачувао слободу!
Али неистину трпео нисам…
Крај јесени. Из политике изиђох,
А образ ми и даље чист оста’.
Тад да служим земљи приђох
Из сенке. Чувар тајни тад постах.
Позна зима. Жртвовао сам године
За земљу. Правду. За образ.
Лишавао се једноставне истине,
У празном огњишту живот је пораз.
Све се своди на суштину опстанка једног народа, његовог народа. Рано пролеће – с непријатељем бити присан, лето – дим бајонети растериваше, крај јесени – бекство од политике, позна зима – схватање да је празно огњиште пораз једног народа, смак света…
Једна кратка песма, која је сада тренд писања, да буде кратка и са јасном поруком. Излаз за његов народ није рат са надмоћним непријатељом, већ вођење такве политике која ће омогућити мир и пуне куће деце која плачу, у ствари свирају најбољу музику за уши.
У песми ПОДСЕТНИК Алекса пише:
Кад одрастеш, нос дигнеш
И почне те нервирати дечији метеж…
Кад одрастеш, ако стигнеш,
Сети се некад си и ти био дете.
Кратко и јасно, без деце нема опстанка једног народа!
У песми ВЕЧНО ПРОЛЕЋЕ описује све ужасе и стрепње рата који је Србија морала да води против моћног непријатеља:
Ти, туго непокретних долапа,
Од прошлог неопорављени, зар и у овом да скапа
Син уз оца, мајка, сестра, другар, брат уз брата?
Каква је то срећа кад нечија ти крв обоји врата?
Одјекује суза дечија, тврдоглаве пушке секу ноћ.
Жагор далеко од гробља, њихова свемоћ…
Хиљаду дефова стаклених рањавало је зору
Седамдес’ осам дана паклених, успаванка одагна ми мору.
Памтим мајчине речи да нећемо у подрум,
Бомбу неће да спречи ни склониште ни лагум.
Поред ембарга, велеиздајства, ум краси ми албум:
Слика јединства, доброчинства, ината – правде изум.
Драгуљи невини овог света…
Зар виновник је бледа суза детета?
У многим собама неми ветар…
Сан између пепела и цвета.
Седамдес’ осам дана паклених, требало је некако издржати. И издржало се…
И на крају да Вам препоручим да Алексину књигу пажљиво прочитате јер је одлична и оригинална и у тренду је минимализма који сад влада у поезији: Све песме, а и сама књига нису предугачке…
И видећете да ту осим јасних порука има и скривених, које ћете сами одгонетнути.
Јер најлепше је имати свој “Сан између пепела и цвета”, ма што то значило.
© Љубодраг Обрадовић
