МАЛЕНА И КЛЕПЕТАН – Јасмина Димитријевић

ОВО ЈЕ ИСТИНИТА ПРИЧА СА БАЛКАНА,
О ЉУБАВИ МАЛЕНЕ И КЛЕПЕТАНА,
СЕДАМНАЕСТ ГОДИНА ОНА ЈЕ ТРАЈАЛА,
ВИШЕ ОД ШЕЗДЕСЕТ ПОТОМАКА ДАЛА.

МАЛЕНА И КЛЕПЕТАН

Винула се небу једна рода млада,
напустила гнездо да с другама лети,
ни слутила није да зло земљом влада,
зацрни се небо од страшне авети.

Пoлeтно лепрша, сунцу се весели,
радосна јој душа, у срцу јој мило,
само један трен, тугу од среће дели,
ранило је небо млађано јој крило.

За облаком сунце ненадано зађе,
од тешке ране у трави се превија,
у цвету младости метак је пронађе,
несрећна је судба у црно завија.

Господ помогао да рану зацели,
али да пoлeти више неће моћи,
сад’ се више јадна сунцу не весели,
тужна чека јутра и испраћа ноћи.

Несрећну и саму драги је видео,
поглед њен је имао чаробне мôћи,
на вечиту љубав одмах се заклео,
обећао с’ новим прoлeћем јој доћи.

Прохујала многа прoлeћа од тада,
из свог гнезда гледа кад ће да јој слети,
иза њих осташе покољења млада,
зар и птице знају тако се вoлeти?

Сваког јој прoлeћа ново гнездо прави,
његова Малена,од милоште поста,
међу њима било све више љубави,
а људима за наук ова прича оста.

Једнога прoлeћа њега није било,
у сузама чекала свог Клепетана,
више то бoлeло нег рањено крило,
не дoлeће већ месец и више дана.

Копнила је свакога дана све више,
ову рану она неће да преболи,
ко да јој сада реку суза обрише,
препућиће срце јер га јоште воли.

У срушеном гнезду скупила се само,
молила се Богу да га срећа прати,
појави се сунце и нестани тамо,
осветли му путе да се мени врати.

Уморан, ал срећан Клепетан слетео,
због старости своје није мо’го стићи,
да је само види тако је желео,
да дoлeти до ње помогли му птићи.

У срушено гнездо сада тужан гледа,
где његова драга вечне снове снива,
ал’ судбина горка никако му не да,
да је бар загрли док је била жива.

Спустио се крај ње да је телом греје,
на пут без повратка испрати је тако,
чинило се  да се од некуда  смеје,
несрећан и тужан безгласно је плако.

© Јасмина Димитријевић, Србија