Категорија: Verica Jovanović

San starog vina 

Podji prema meni,nečujno, tiho,da te zli ljudi ne vide.

Podji prema meni tako kao što nikad poželeo nisi.

Podji prema meni,da te ne vidi niko,kao što nikad prema nikom pošao nisi.

Čekam tvoj osmeh, kao što mi se nikad osmehnuo nisi.

Nadam se zagrljaju, kao što nikad nikog zagrlio nisi.

Kao kad nekog sanjaš,a želiš da i on tebe sanja —tu nastaje pakao od maštanja.

Polazim ti u susret ovog trenutka.

Poći ću tiho,da me zli ne vide,da mi ne zavide,da te dotaknem pogledom, zagrlim, da te se napijem,da srce ugrejem.

Polazim ovog trenutka —dolazim, čekaj me,kao što nikad nikog čekao nisi.

Sanjam te nečujno, tiho, kao kad nikog sanjala nisam,samo da zli ljudi ne vide,da nam ne zavide.

Tu si, a kao da nisi.Razdvaja nas taj naš san,razdvaja nas dan.Zajedno smo, a kao da smo sami.Molim te,kreni ka meni,ja ću ovog trenutka ka tebi.

Ne dam trenutku da nas promeni,zli neka praštaju,ne dam da o našem rastanku maštaju.

Ponesi samo srce i osmeh ja ću tebi snove i nade, da našu ljubav zlo ne ukrade.

Kad nekog sanjaš,kao nikog što nisi,iz dana u dan ta ljubav postaje — kao starog vina — san

Ponovo oslobođena

Kad krene nevreme,

kad krenu oluje i kiše,

snagom volje i svesti

neću te pustiti u moj život više.

Biće to dan osvešćenja,

dan kad se moj život iz korena menja.

Slaviću tada svoje novo rođenje,

svoje od tebe oslobođenje.

Mnogo si mi bola,

mnogo tuge dao,

a sreću

i osmehe u isto vreme otimao.

Shvatila sam najzad

da vredim,

da sam samo malko zalutala

i putem ka tebi od sebe odlutala.

Vraćam se sada,

nek pada kiša,

nek oluje nose moje nemire.

Snagom razuma i svesti

okrećem ti leđa i gledam u pravcu sunca,

brišem te bez kajanja iz mog srca.

Dignute glave, i nije kasno

da sebe zagrlim,

da sebe utešim,

da je život škola i da imam i ja pravo da grešim.

Ponovo rođena

će biti srećna i oslobođena.

Koraci u oluji

Opet me muče slutnje.

Zvezdanim nebom,

moje oluje tutnje,

Čuješ li kakvo se

nevreme sprema,

U vreme bez vremena ,

kad te nema.

Opet me muče

slutnje kako ću ?

Šta ću ?

Nemam od koga

pomoć da tražim ,da li

od dobrih prijatelja lažnih?

Skrivam u duši

I bar to mogu ,

neću da čuješ ni ti a ni oni

oluje i nemire,jer samo su moji.

Slutim nestalii su u vremenu koraci tvoji

Kako ću dalje?

šta ću?

pitam se…

Pružaju li pomoć

prijatelji lažni?

Slutnje su samo u mojoj glavl.

Oluje i nemiri

su mi prijatelji pravi.

Osećam da se moj

poraz već slavi.

Kako je meni

niko ne mari.

Kad tebe nema,

kako ću ?

Šta ću?

Slutnje me gone да

i ja nestaću.

Da se sklonim

od prijatelja lažnih моraću.

Zvezdano nebo

pruža mi ruku ,

kao da zna za moju muku .

Kasno je a ja i dalje

raspoznajem tvoje

korake po zvuku .

Skrivam u duši te zvuke

patnje koje su zbog tebe ,

ni ti ni oni niste uz mene.

Ne tražim puno ,

samo da shvatim kako ću

tvoj korak sebi da vratim?

Hvala svemiru

Kako sam te pronašla,
Kao sunce zoru.
Kako sam te našla,
Kao mesec zvezde.

Kako sam te pronašla,
Kao majka dete.
Kako sam te našla,
Kao iglu u senu.

Kako sam te našla,
Nije moja mašta,
Nije moj san —
Srećan je bio taj dan.

Pitam se i srećna sam
Što sam te baš ja srela,
Što si baš ti mene sreo
I što si moj život u ljubav
Obojio ceo.

Voliš me, volim te —
Neka tako ostane,
Neka naša ljubav
Večna postane.

Neka u moru susreta ,
Rastajanja,
Sastajanja
Navika
Postajanja,
Nestajanja
Naše bude samo
Nebo opstajanja.

Kako sam te
Pronašla,
Kako si me sreo
Prošao nam već i života deo

Život je lepši
Kad se ima neko
Život je lakši
Kad se dele nade,
Zahvalna sam svemiru
Što mi te dade.

Septembar

Počela je škola
za cvetiće male,
želje za znanjem
u rancima i sveskama stale.

Radost, smeh i graja
pobedili dane,
trče na sve strane
bele rade male.

Na vratima škole
neke nove tete
zagrljajem toplim
maze svako dete.

Reka dece sliva se u školu.
Mačak Brka čeka
neku decu novu
na školskom prozoru.

Teta Gaga viče:
„Vidi starog Lolu!
Ostareo i Brka
za godinu ovu.“

Svi ga maze i doručak nude.
On se uplašeno pita:
„Dal’ će da mu bude?“

Ugoji se Brka
dok ga deca hrane,
pa na dasku od prozora
ne može da stane.

Dečica malena
laticama cvetnim
grle mame, bake:
„Obrišite suze
i budite jake.“

Svaki tata osmeh šalje
svom cvetiću,
najlepšem i najdražem biću.

Kad zvono zazvoni,
poziv je za čas.
Učitelj ih zove –
ljubazan mu glas.

Deliće olovke,
sveske i slatkiše —
sve u školi
na radost miriše.

Neki novi dani
za sve sada sviću.
Stari mačak Brka
počinje da krka.

Veliki osmeh

Kada se jednom probudim ,

Biće mi jasno sve,

Skinućut bol sa lica,

Umeću da se snadjem,

Kada mi jednom bude lakše,

Krišom ću Java biti,

Razum ću do kraja dati.

Veliki osmeh će proteći

Za sve koje sam volela

I prebolela

DA BIH TE SE SEĆALA-Verica Jovanović

Kao blagi povetarac,

kao stisak ruke dobrog prijatelja,

kao sve što se jednom desi,

kao noć sa toplim zvezdama,

kao suza sreće,

kao duga posle kiše,

kao ponos i silina htenja,

Toliko sam te volela

SAMO DA BIH TE SE SEĆALA!

 

 

 

 

 

 

 

Preporod – Verica Jovanović

Noćas je kiša okupala prirodu i životinjsko društvo —
livadu, šumu, trn i stari plot.

Umiveno i čisto nebo se opružilo zagrljajem nežnim,
prirodu zadužilo, a životinjsko carstvo ljubav zaslužilo.

Čuje se trenutno bumbarov let,
izgledom ga mami crveni cvet.
Slivaju se nežno blistave kapi,
dok se žedna zemlja vodom napi.

Mravi pod lišćem čekaju naredbu svog komandira.
Čuje se zeba na grani — gudalom svira.

Puž se okupao i negde žuri,
na jedan rog oprezno žmuri.
Tu, iza žbunja, lija se šunja,
pokiso joj rep, dok se miš u bari ogleda
i u sebi misli kako je lep.

Ispred zeke ukazala se njegova staza.
Ne boji se lovca ni vrednog seljaka —
danas će list kupusa domaćinu da manjka.

Sa grane veverica zbunjeno gleda:
lešnika i žira voda joj odnela.
Žabe su sretne, pevaju glasno —
svima u svetu sada je jasno.

Šuma se okupala, livada se ucvetala.
Sve je oživelo i sve se ubrzalo.
Sreća je i mene obuzela,
sve se okitilo radosnim životom.

Rekli bi vrapci na grani:
„Anđeoskom lepotom.”

Svuda u vazduhu osecća se miris
preporoda ,livada i šuma viču:
,,živela sloboda”!

S verom u Boga

Vrištaću,

Boleće,

Patiću,

Znam sama u svemu biću,

Nadam se preživeću

Nemam suze

Neću plakati ,

ali će svejedno jako će boleti

iz nemoći

Iz samog pada

Radja se mala nada,

Iz nade ,prkos otpor

Znak je da bežim ili pobedim

Kao i sve u životu

Desi se da čovek bude

Na ivici ponora

Vera u Boga vodi do isceljenja

Pogled kad luta,

Kad se misli lome

Kad ništa nema radosti i

Životnog sjaja

Kad čovek kao ja

misli da je došao do samog kraja

kad se vrišti,

Kad sve boli

Kada se najviše pati ,

Kad se najviše voli

veruj

Jedino Bog te prati,

Pusti sve i veruj,

Desiće se ono što mora

Tad vrišti ,

Kidaj se , boga seti se

Dodjes do samouništenja

Ali na korak do ponora ,

Shvatiš da to su samo iskušenja..

U tami i sivilu,

putevi gospodnji

Imaju svoju cenu.

Pruženu ruku videćeš,

tek na ivici ponora

tako je zapisano ,

shvati tako mora.

Čudni su putevi gospodnji.

Na samoj ivici ponora

Bog ce ti ukazati

svetlu stazu pod nogama.