Покушаћу написати песму
У ноћи светлосјаја,
док дуга сазвежђе љуби
И месец свира на виолини
Оставићу иза себе звезде
у ноћној тишини
Сва залудна пристаништа
И животне промашаје,
нек не остане ништа
Да на поплочаном путу љубави
Љубим стихом сањара свог
Што у загрљају недостајања нежно спава
Загрлићу сваки тон његове песме
Јако, најјаче да се не настане птице зломислице
Да по нашој љубави не жању суву трава
да лете лептирице
Не знам хоћу ли умети и смети
Чаролију мелодије душом написати
Или само потрошити време
Гордог усамљеног галеба
Што чежњиво чека
На обали немирног мора и чекаће довека
И кад се загледам у крајолик неба
Сваки пут ми друга слика,
слика драгог ми лика
Плашим се очи да затворим
Јер постоји у мени и ране ми лечи
Нека тамна дубина коју не знам да точим у речи
Док се песма расцветава у мирисе ноћи,
mоја звезда тихо пева
“Молим те опрости”
у ноћ тихо прозборим
Хоћеш ли доћи
Тужна је и претужна
моја песма,
о, моја младости.
Категорија: Uncategorized
СРПСКОМ РОДУ
СРПСКОМ РОДУ
Е вјере ми, Сунца ми и неба,
код нас, нешто није како треба!
Морамо се хитно пресабрати,
и Господу питања послати:
Што је њему, до нас мање стало,
и што царство српско се распало?
Што је Срба, толико страдало,
и што нас је мало преостало,
те је много наших глава пало,
треба браћо продумати мало?!
Најстарији народ у Европи,
у више се нација претопи,
а род српски, ко магла расплину,
кад нагази ватиканску „мину“!
Образа ми и мојих очију,
од кад они, нама капу шију,
и по српству немилице бију,
а истину вјековима крију,
да је Срби сазнати не смију!
Ево сада, када вид поменух,
као да се из бунила пренух,
на ум прво питање ми паде,
због чега нам то душмани раде?
Да л` је до нас, до њих, ил` до Бога,
и ко кривац стања је овога?!
Чини ми се живота ми мога,
да помало, има свега тога,
ал` највише, наша је неслога!
Но, ко има историјско знање,
и сагледа цјелокупно стање,
одговор ће, више или мање,
лакше наћи, на ово питање.
Ал` Богови српскијех племена,
у прадавна и славна времена,
штитили су људе нашег рода,
и све земље словенских народа,
од Синаја и његових гора,
про Балкана до Балтичког мора!
Од кад на нас Световид не гледа,
све ђаволу црноме се преда`,
и Бог Перун, од кад нас не чува,
свака губа нама „чорбу“ кува!
Узеше нам знање и имање,
те нас има све мање и мање,
све се српско затире и брише,
а на небу, Срба све је више.
Бог сада`њи, Србе слабо пази,
те нас свако убија и гази,
свако од нас, по нешто отима,
а шта оста`, и то нам се клима!
Све што хтјеше душмани отеше,
поричући да то српско бјеше,
док нам лажну историју пишу,
и памћење колективно бришу,
свуд` нас кољу, гоне и урнишу.
Е, због тога моје срце рида,
па плачући присјетих се Вида,
и Сварога и Бога Перуна,
кад је славна била српска круна,
отаџбина моћна нам је била,
и најјача на свијету сила!
Српски роде, ево и сам кажи,
и лигични одговор потражи,
од кад код нас, ова прича важи:
„Када неко с каменом те гађе,
ти му с хљебом узврати најрађе,
ил` ти шамар одвали по лицу,
потури му и другу страницу“!
Замислите још чуда овога,
кажу: „Љуби и душмана свога“,
дајте браћо, манимо се тога,
то не ваља, образа ми мога!
И та ми се прича не допада,
а ви браћо размислите сада,
је л` исправно „зуб за зуб“ мјерило,
и логично задовијек било!
Да л` ту стоји наше сагрешење,
је л` ту треба тражити рјешење?
Мора доћи до свесрпског` збора,
да сви дођу из балканских гора,
као и сва српска дијаспора,
јер, Бога ми и Божјега створа,
нешто код нас мијењат` се мора!
Драга браћо, размислите мало,
је л` нам` ишта друго преостало?
Аутор: Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ
Нови Сад, на Ивањдан 2021 љета Господњег
ЧАМАЦ НА ТИСИ – Душан Комазец
Волеле су мене Мирјане и Верке
Слободанке, Зорке, бивше калуђерке,
ал’ ни једна није, као када ти си
оног дана, кад смо у чамцу на Тиси…
Волеле су мене жене људождерке!
Због њих ми је иње процвало у коси.
Због њих чаша вина целу флашу проси,
ал’ због тебе оне сад су само лица,
јер често заруди мамна снохватица.
Траг младости којом прошетасмо „ боси.”
Оног дана кад смо из чамца на Тиси,
кад си била она која можда ниси,
у најлепшем зују девичанског лета
гледали рађање „воденога цвета”,
нестали смо као најлепши мириси.
Видели смо како хармонијом роја
сред Тисе изниче цвет најлепших боја
што бокори, цвате, све више се плами…
Ми у чамцу малом раздвојени, сами!
Видели смо узрок својих неспокоја.
Није битно ко си ти што била јеси.
Тебе нико не зна, може да се деси
да постанеш опет светлоносје тмини,
да зацелиш бо’но срце у милини,
па да ми се душа смерна онебеси!
МОДРО НЕБО
Чуо се рано јутрос плач облака
к’о уплашено дете од страха и мрака
зајецале су снажно капљице из ока модрог неба.
Зајечи својим златнилом Месец испод звезда,
као да шаком разбија тамно окно небеског свода,
гоњен олујним ветром, и остави широм отворена врата,
да олуја пројури кроз звездану кућу снова.
Чежњом дуга шири постељу несанице.
Речи су нежне, ал’ осећам страх недостајања,
желим у себи, а и у вољеном бићу све тајне да сакријем
и снагу олујну да му даривам, кад престану кише.
Увукла се хладноћа и тугом наборала ми чело,
да патња чекања прелази границе морања,
то једино знамо… Тишину ћутимо, само модро небо и ја.
Поздравио и ову тешку ноћ Мили, ноћ несанице
стиховима сете,а можда и среће наше будуће,
и нек’ је носи вир побеснеле реке, као што носи суво грање.
А, ми ћемо чекати небеске смираје и чувати снове,
к’о што чувамо љубав, анђеле мој у бескрају душе наше.
Афоризми * др Михајло Ћирковић
AФОРИЗМИ *Аутор др Михајло Ћирковић
- Толико сам новца стекао уз помоћ среће, да сам је сву потрошио;
- Слепог најбоље разуме ћорав;
- У двобоју части, не побеђује часнији, већ вештији;
- У зиду је најзначајнија поломљена цигла. Скривала је Сунце.
- Тежи је пут одласка него доласка, за товар успомена;
- Чији је крвав траг? Жртве или крвника;
- Одрекла се порока, бестидница једна;
- Човек је богоугодан ако је тродимензионалан. (ШИРИНА, ВИСИНА, ДУБИНА);
- Када мртвац однесе тајну у гроб, она и даље живи;
- Јуда је својим грехом обесмислио све наше грехове;
- Да ли су штетни што троше О2, или што емитују CO2;
- Везув није уништио Помпеју. Он ју је сачувао скоро нетакнуту;
- Историја није тачна ако историчару капне суза, или, крв у мастило;
- Двоструки живот је имитација, јер не живимо два живота, већ два полу живота;
- Одрешите Гордијев чвор. Остаће дуже, наше уже;
- Многи су на мобилизацији, уместо пушке задужили маскирну униформу;
- Човек је друштвено биће, па припада или чопору или стаду;
- Ко ме то из подсвести минира лапсусима?;
- Сваку нову љубав треба почети као почетник;
- Да је ставио прст на чело, не би на окидач;
_________________________________________________________**Аутор афоризама је исте слао на конкурс за афористичара године у Чајетини *Жири у афоризмима није препознао квалитет који би их сврстао ни у ужи избор за пласман.
ЗОВ ПРЕДАКА
ЗОВ ПРЕДАКА
Глас се чује великих јунака,
и нашијех славнијех предака,
што нас коре озго` са небеса,
јер бол душу њихову потреса!
Душан Силни са престола виче,
а Обилић са Косова кличе,
ко и Стефан, витез реда змаја,
Вук Огњени од равног` Ноћаја,
и Синђелић себи очи вади,
да не гледа, шта се ово ради?!
Карађорђе, пита се, док плаче,
ко то опет Србију растаче,
а јунаци с крвавих Кошара,
питају се, да л` их око вара,
не вјерујућ` шта се ово збива,
те се опет истина сакрива,
јер не могу поднијети бруку,
гледајући јаде нам и муку?!
Њихове нас сјени прозивају,
док уједно наредбу нам` дају,
од нас траже, ти славни јунаци,
да се српски развију барјаци,
и јунаци под њима се сјате,
па оружје свијетло да лате,
ка` и они, што су то чинили,
да би своју земљу одбранили.
Такав усуд ево и нас стиже,
и тај вакат све је нам је поближе,
народ српски слободарски дише,
неће трпјет` понижења више,
дух витешки Србијом корача,
нараштаје младе да ојача!
Па на позив славнијех предака,
у строј биће хиљаде јунака,
отаџбину нашу да одбрани,
од свакоје губе и немани!
Све од Уне, до Старе планине,
српски народ непрестано гине,
ни сад браћо избора нам` нема,
зло се ново, поново припрема?!
Е сад `ајмо, сложно уз прегнуће,
да бранимо огњишта и куће,
свету земљу и тврда стијења,
за будућа млада покољења!
Да нас не би прекорели преци,
свим` Србима сад гусларе реци,
нек` се срет`у на Дрини ријеци,
и ту да се к`о браћа загрле,
па нек` онда ка Космету хрле,
на крст часни, да се сви закуну,
и на свету Немањића круну.
Тако људи и јунаци раде,
па, када се тамјаном окаде,
нек Бог драги махове `им даде,
отаџбини да поврну наду,
а народу слободу и правду.
Аутор: Љубиша Ж. Војиновић МАЈСТОРОВСКИ
Петроварадин, 2021 љета Господњег
NOVA NADA
Pod teretom skrhan na kolena pade,
krvožedno granje kasapi mu lice,
pa se pita sada čemu da se nada,
kad ga ljudi lome tako nemilice.
I vapaj ucveljenih, usahlih strasti,
poniženo , jadno, po zemlji se vuče,
u blatu crnom bez i jedne kontrasti,
pokušava tuge svoje da odvuče.
Lažljivi valovi prebrzo se šire,
smrad zapljusne dušu čim otvore usta,
iz blata mu sada samo oči vire,
spustila se na njeg’ neka magla gusta.
Iz vulkanskog grotla on podiže glavu,
uzalud ga oči krvoločne prate,
buknu nova nada, pomilova travu,
zakorači moćno, ne da da ga gaze.
autor
Jovica N. Đorđević
NEBESKE PTICE
Pogledaj rode nebeske ptice,
niti seju, niti ištu gloga,
na cveće i njihove latice,
sve što treba dobiju od Boga.
Udari dažd i dođoše vode,
dunu vetar i udari na kuću,
ustuknu zlo pred tobom Gospode,
spozna snagu, ljubav svemoguću.
I nahrani Bog tad stado svoje,
ništa od ljudi ne bi mu preče,
“nek majke svoju nejač podoje”,
presvetlim glasom on svima reče.
“Pazite, kakvim sudom sudite,
onakvim će vam se i suditi,
Sa kakvom merom sada merite,
onakvom će vam se i meriti”.
ŽITNA POLJA – Jasmina Dimitrijević
ŽITNA POLJA
Trepere sunčevi zraci u zlatastom klasju žita,
rasplela se svila kao devojačka bujna kosa,
pa se putnik namernik samo po nekada zapita,
dal’ to kaplju devojačke suze, il’ iz žita rosa.
Na laganom povetarcu snopovi su zaplesali,
kao da im iz daleka simfoniju neku nosi,
nežno se njišu uz zvuke što su samo oni znali,
dok ih nečija ruka, jednoga dana ne pokosi.
Doći će jesen , opusteće velika žitna polja,
samo će ptica zalutalo zrnevlje da potraži,
možda će sledećeg proleća muzika biti bolja,
ostalo je samo zimus, strašilo na mrtvoj straži.
Žito umorno u ambaru nečijem mirno spava,
čeka da ponovo zatreperi ispod svoda plava.