СТАРА КОЛИЈЕВКА
Јутрос, стару колијевку, у подруму нађох,
гледао сам у њу дуго, па тужан изађох.
Некада је, врло важну, улогу имала,
а сада је одбачена и на ништа спала.
Сву је бјеше, баш потпуно, прекрила прашина,
а пелене ђе су биле, сад је паучина.
Љуљало се у њој некад, пуно чедних беба,
а сада је дошло доба, да ником` не треба.
У солидном још је стању, стара колијевка,
и ако је стара више, од пола вијека.
И могла би, јоште бити, од фине користи,
само да се, са ње мало, прашина очисти.
Изгледаше тужно она, ни њој јасно није,
што потребе за њом` нема, као и раније.
Пита стара колијевка и чудом се чуди:
„Што сад, тако мало дјеце, добијају људи?“
Многима је сад важнија, „добра каријера“,
па говоре да су дјеца, за њу баријера.
А то глупи изговор је, који они кажу,
не схватајућ` да са њиме, само себе лажу.
Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ
„Пјесници се огријеше о народ, ако заћуте у часу,
када се од њих ријеч чека.“
Десанка Максимовић
Нови Сад, август 2015 љета Господњег