Ne mogu ja da ostarim

Ne mogu ja da ostarim

ne više
ostarila sam davno
stotine godina imam

u koracima
u očima
u duši rastrganoj
pa zakrpljenoj

ne mogu ja da ostarim
ne više
nemoj da te izgled zavara
vekovi već u meni žive
zdenac suza žubori

od te noći davne
kad mrtva sam bila živa
kad od boga sam se skrila
osedela
ostarila

ne čudi se
dešava se to ljudima
raspukne se srce u grudima
duša se rašije
i niko ne vidi
niko ne čuje

I neko vreme samo postojiš
i svoje se senke bojiš
ujutru se probudiš
i vidiš sebe
i znaš

ne možeš više da ostariš
jer si se ponovo rodio
u krvi svojoj koja je liptala
u bolu svome koji je kidao
vekovi se u tu noć satkali
mudrost i snagu ti dali

u zraku sunca tek rodjenog procvetaš
i znaš
I sebi kažeš

ja više ne mogu da ostarim
mogu samo da postojim
mogu strašću vekova
da volim

Ne mogu ja,
ne više
da ostarim.

Аутор: Svetlana Tadić

Rodjena 26.11.1966. na jugu Srbije, Vlasinsko jezero. Od 10. godine živi u Požarevcu. Pohadjala Požarevačku gimnaziju i Filološki fakultet u Beogradu. Piše oduvek, bez velikih ambicija, iz čiste ljubavi. Život joj je uskratio mogućnost da radi u struci ali je ljubav preživela. Види све чланке од Svetlana Tadić