Категорија: Uncategorized

U pustinji sam, sanjam snove
Na mome dlanu kap kiše
Pustinjski pesak u oči mi ide
Zaslepljuje me
Nosi sa sobom crvenih ruža mirise
Nosi slike oaza koje samo
Moj um stvara
Moje misli vide

Utabane staze kamila
Preko žutih peščanih brda
Beduna stope
Mogu dodirnuti marame njihove
Bele
Što im lice skriva
Medju njima vidim
Nešto značajnije od vode
Nešto što je vatra živa
Vidim oči koje gase žeđ
Vidim princezu pustnje
Dok u bisernom jezeru pliva

Prosipam onu kap sa moga dlana
Lako kao pustinjska lisica
Gazim preko kamiljih staza
Mirisi ruza sve su jači
Kao i crvena boja mog lica
Dok u očima mojim raste oaza

I sve sam joj bliže

Kakva boja biserna
Njeno telo, njena koža
U pustinji ruza od sveta skrivena
Ja cu je ubrati
U javu ću je doneti iz snova
Udahnuću joj život
Ime ću joj dati
Biće ruža
Sa četiri crvena slova
Biće i oaza
Iz mojih snova

Otpalo pero

pade medju stranice

haiku poezije.

Za tren prestade
Vesela igra leptira
Mačak u skoku.

Školsko zvono zvoni,

svi su đaci na okupu,

svaki đak već zna,

da treba ići u svoju klupu.

 

Napolju prestaje igra,

đaci se pred vratima redaju,

a zatim odlaze u razred,

i svaki na svoje mesto sedaju.

 

I učitelj je već došao,

samo on nije seo,

što znači da je školski

čas već počeo.

 

Posle časa učenja,

ići će na odmor oni,

ali će za odmor opet,

školsko zvono da zvoni.

Živo Begović

 

 

 

 

Sta je to u tebi

iskonsko zlo

mozda

sto te tera

da previdis razloge,

cak i kad oni postoje,

pretvoris ih u pregrst

bespotrebnih fraza,

razum gurnes pod sto,

prizoves razuzdanu silu,

strepnja ti nikad

nije bila bliska…

Da li cinis greh,

sebe lazes,

ili ti je do zivota

tako malo stalo

pa ga arcis

na gomilu bezlicnu

koju ispljunes na kraju

kao bezukusni zalogaj,

ostanes sam sa sobom,

a veruj mi,

to je najteze

pod ovom kapom nebeskom.

Pitam se

da li bi zedj za zivotom

i tu naznaku bola

promenila ruka,

nezna,meka

pruzena ka tebi

kao zagrljaj,

kao zelja,

mozda ljubav?

Ili si sve zelje

prodao u bescenje

i nije ostalo nista

sto bi te okrepilo,

dalo smisao,

tom pepelu sto se uvukla

u svaku poru

i smrdi

na prolaznost,

banalnost,

besmisao….

Potreban je vetar,

orkan,

hirovit,

razoran

da sve tragove proslosti obrise

i stavi tacku na bol…..

Svetlana Polic

Pustinjom hode
seni ratnika…
U purpur odeveni,
oruzjem mocnim okiceni,
na put bez povratka krenuli,
pohotno zagledani
u oazu zivota
koju njihove oci
vise videti nece…
A Moira strpljivo ceka
da pridobije nevinost…
Goropadna,urlikom hvata
zaostale senke
nevinih boraca…
Udisuci,gladna,
isisava svaki atom snage
iz onog sto ljudskog oblicja bese,
ne dozvoljavajuci
ni dasak cistog vazduha,
ni milost,ni protivljenje…
Njeno merilo bese
grdoba i neutazivost…
I zgasnu dan
i pade noc….
Nebeski odredi stigose…
A za seni ratnika
nastupi najcrnja noc…..