Категорија: Uncategorized

Pevam pesmu svakog dana,

da ublažim tešku tugu,

a sve su mi pesme tužne,

kažem tako svome drugu.

 

Teško mi je ovde druže,

bez domovine i roda svoga,

dugi su i teški dani,

i ovde imam samo pesmu, “druga” moga.

 

Ne mogu da zaboravim nikako,

moj dragi i rođeni zavičaj,

bez koga ovde teško živim,

dragi moj druže, to dobro znaj!

 

Zato se s pesmom tešim,

i pesmom tugu i bol blažim,

daleko od rodnog kraja,

tugujem i bolujem za svojim najdražim.

Živko Begović

Ista pesma prevedena na nemački jezik glasi:

 

HEIMWEH

 

Ich singe jeden Tag ein Lied,

um das starke Heimweh zu lindern,

ich sag dir mein Freund,

alle meine Lieder sind traurig.

 

Es ist schwer mein Freund,

ohne Heimat und ohne Verwandte,

lange und schwer sind die Tage,

ich habe nur das Lied meines Freundes.

 

Ich kann meine Herkunftr nicht vegessen,

mein lieber Freund vergiss es nicht,

das Leben ohne Heimat ist schwer.

 

Deshalb troeste ich mich mit den Liedern,

lindere damit meinen Schmerz und Traurigkeit,

weit entfernt von meinem  Heimatland.

Prevod izvršio autor,

Živko Begović

 

 

 

 

 

 

 

 

RAZLIKA JE ŽIVOT OD ŽIVOTA

 

RAZLIKA JE ČOVJEK OD ČOVJEKA

 

RAZLIKA JE DAN OD DANA

 

RAZLIKA JE RIJEČ OD RIJEČI

 

„SVE ME BOLI I SVE ME NE BOLI“.

 

 

(NOVI SAD…EVO SAD 2011 AD)

 

 

 

 

ZAŠTO PITAŠ ZAŠTO TE JA PITAM…KAKO

 

ŽIVIŠ PITANJEM PROMUKLIM…ZAŠTO MISLIŠ

 

DA MISLIM DA MISLIŠ

 

…DA TE PITAM PITANJEM PODMUKLIM

 

 

(SLAVONSKI BROD 1965-NOVI SAD 2011 AD)

 

 

 

 

(Prepjevano po knjizi Cyrille Auboynoux

“La vérité sur Medjugorje, clef de la paix”)

 

 

 

Pišem, mislim, moju zadnju pjesmu

Ne kad mi se pisati prohtije

Već nad glavom kad dopiru riječi

I kroz ruku i uvijek s olovkom

Na papiru poruka nastaje

 

 

 

Prethodi joj uvijek nešto važno

Potaknuto i od drugih ljudi

A danas me slika Bogomajke

Vidjelica Gospe s Međugorja

Sjetila na jednu knjigu snažno

 

 

 

Koju mi je netko tad preveo

O Istini o Miru i Međugorju

Od francuskog pisca Auboynoux

Što govori o skrivenoj poruci

Gospe još od prvog prikazanja

Na mjestu jednog velikog stradanja

 

Na dan dvadesetipetog juna

Te godine osamdeset prve

Minulo je četrdeset ljeta

Od stradanja četrdeset prve

 

 

 

Na nebu se pojavile riječi

MIR           MIR       MIR

A od Gospe poznatog mi lika

Vidjelice prenijele mu riječi

 

 

 

Da jezikom slavenskih naroda

Mir treba da znači „mirite se“

„Rane  Moga Sina još krvare

Zbog velikog grijeha župe ove

 

 

 

I ja tražim među vama ljude

Da se želje Njegove ostvare

Da Hrvati pruže prvi ruku

Da se sve strahote zaborave“

 

 

 

A vidjelice i sada pronose

Da će se Njen Zavjet ostvariti.

 

 

Pođoh tako ja do Stražilova
pješice od Sremskih Karlovaca
pustom cestom dva tri kilometra
i još toliko stazom Fruške Gore.

Na stazi su srušeni bagremi
izvaljeni i već dugo stoje
malo tko još ovamo dolazi
bila grupa đaka jedne škole.

Nekad se tu išlo na izlete
sindikalne besplatne pohode
iz čitave Ex-Jugoslavije
„u posjetu idemo ti rode“.

Spomenik je na malom platou
a posvete slova blijedo siva
i imena na kamenju s planina
na kojima spomenik počiva.

Stoji na komadima granita
s imenima balkanskih planina
od Fruške Gore tu kraj Novog Sada
do hrvatskog rodnog Velebita.

Čitam ovih dana dobre vijesti
da je sada ljepše Stražilovo
uredio ga naš čovjek iz svijeta
otići ću vidjeti ponovo.

Piše da će sad i gradski oci
kad uskoro reformišu vladu
urediti taj nacionalni park
možda će bar obrisat porugu

„zabranjeno da se drva kradu“

 

 

 

I  moj djed je onomad bio izbjeglica

U selu Ratari kod Obrenovca

Kod istog onog deda Miloja

Gdje sam devedesetih bio i ja

 

Išli smo ja i sin moj u posjetu

Kod njeg je tada bio moj uja

I njegov sin unuk đedinog brata

Sve četiri generacije iz moje familije

Bili kod deda Miloja u dva zadnja rata.

 

Pomriješe djedovi umrle i tetke

Iz te generacije još živi ujak Luka

Sinovac, dakle, moga đeda

I bijah skoro s njim kod Papuka.

 

Dao mi dvije stare slike familije

Gdje, osim moje majke, nitko živ nije

I ja mu ispričah o četvrtom Luki

O kojem puno znao nije.

 

Čuo sam još da ga zovu Lukičin

Mještani koji znaju čiji je sin

Svakako kanim na grob deda Miloja

l želim Lukici četvrtom pokazati

 

 

Ko je na slici Luka prvi

A da sam ja eto Luka treći.

Nekima nisu važni regruti,

nego novčani “ADUTI”,

a pored njih i NATO,

moj prijatelju Bato!

Živko Begović

Kada potok teče,

on može i da “žubori”,

a kada ptica na grani “cvrkuće”

ona može i da “govori”.

 

Žubor potoka je neka vrsta,

njegovog vodenog “govora”,

a “cvrkut” ptica na grani,

neki znak njihovog odmora.

 

Ako u potoku,

mnogo vode ima,

on počne čujno da “žubori”

u kišnim vremenima.

 

Ako ptice na granama,

stoje, “sede” i “cvrkuću”,

to znači da je vreme lepo,

jer mogu da naprave i “svoju kuću”.

 

Živko Begović

 

vrsta

 

Nebo

Nebo je prepuna kosnica
a zvezde – pcele, biseri,
mesec i zvezda Danica
nebeski fenjeri.

Nebo je more bezdano
a zvezde skoljke – biseri
velika kola i mlecni put
korali nebeski.

Nebo je presto Bogova,
a zvezde duse sto sjaju
hiljade belih andjela
na vratima u raju.

*

Sve sto je bilo, ili sto jos biva
negde svoj kraj i pocetak ima
samo je vecno nebo vekovima
zaspalo i jos san blazeni sniva.