Добродошли!
Ne!Noćas ništa neću reći Šaputaće umesto mene polja mlečno bela Sat na starom tornju I osmeh dečaka od neba veći Ne!Nočas ništa neću reći. Negde će prhnuti ptica Mlaz vode Drvoredi tavni upiće boju mog lica Sve će tek samo slutnja biti. Ne!Noćas ništa neću reći. Nem stojim u tami na raskršću nekom Ne znam … Настави са читањем “***Radenko Nastić”
Ne!Noćas ništa neću reći
Šaputaće umesto mene polja mlečno bela
Sat na starom tornju
I osmeh dečaka od neba veći
Ne!Nočas ništa neću reći.
Negde će prhnuti ptica
Mlaz vode
Drvoredi tavni upiće boju mog lica
Sve će tek samo slutnja biti.
Ne!Noćas ništa neću reći.
Nem stojim u tami na raskršću nekom
Ne znam ko sam,i šta sam?
Bolan zrak
Ugašeno svetlo nad usnulom rekom.
Boliš me,pesmo moja Srce dečaka daruješ mi sirota Da ogreješ se na vatri nada mojih Zaboravljaš,smeh je preko puta? Kuda bih sa tobom,nemiru moj? Tu smo,na raskršću Pruži mi ruku,nevesto u studeni Da zalutamo Tuđi i sami.
Boliš me,pesmo moja
Srce dečaka daruješ mi sirota
Da ogreješ se na vatri nada mojih
Zaboravljaš,smeh je preko puta?
Kuda bih sa tobom,nemiru moj?
Tu smo,na raskršću
Pruži mi ruku,nevesto u studeni
Da zalutamo
Tuđi i sami.
Eto me, ispod nekog crnog neba, gde sedim u sred polja, strašno star sa štapom u ruci, kao junak, sa otkinutom nogom u muci. I da se pohvalim, bolelo me srce, jer pustih zveri, da oko njega trče. I zapalih lulu, kako bih uvažio Božju buku, sa gomilom ruku, da me aveti, po duši … Настави са читањем “Raskršće”
Eto me,
ispod nekog crnog neba,
gde sedim u sred polja,
strašno star
sa štapom u ruci,
kao junak,
sa otkinutom nogom
u muci.
I da se pohvalim,
bolelo me srce,
jer pustih zveri,
da oko njega trče.
I zapalih lulu,
kako bih uvažio
Božju buku,
sa gomilom ruku,
da me aveti,
po duši tuku.
I postavih pitanje;
ali šta?ali kome?
Zbog koga!?
a ni od kuda glas od Boga.
Gubim razum!
Za životom volju!
Izdaju tvoju!
Dok se nadam,
samo blagom
nervnom slomu.
Sakrih pogled ludaka,
u tišini između redova.
Gde stalno krijem,
svoje oči,
kako bih izbegao
pegave ruke
čangrizavog škrbog starca;
ispod semafora,
na sred raskršća,
na bojnom polju,
Kosovske dece.
Sa crvenim svetlom
u glavi.
Sa nadom,
da je ovaj put
ipak onaj pravi.
Ulica je moja
široka i prokleto zelena,
prostrana kao livada,
put do nebodera,
ispod nasmejanih zvezda.
A osmeh, kao dodatak kafi,
sa smradom u pepeljari,
sa dimom iz bureta:
vulkan,erupcija
veliki prasak,
u oboleloj glavi!
Što doziva dan,
umoran san.
Ritual iz prastarog vremena,
kad bejahu Druid,Vrač,Pagan
ponosan i jak.
Na pločniku, tu ispred trga Dok svetina neumorno hita Prosjak u riti,sav od kvrga Za koru hleba Psalme čita. A u susedstvu otmene dame U društvu kavaljera Piju prvu jutarnju kafu Skrivene u senku žardinjera.
Na pločniku, tu ispred trga
Dok svetina neumorno hita
Prosjak u riti,sav od kvrga
Za koru hleba Psalme čita.
A u susedstvu otmene dame
U društvu kavaljera
Piju prvu jutarnju kafu
Skrivene u senku žardinjera.
Snežana Davidović (Donji Milanovac – Beograd) * * * Išla sam danas u šetnju kroz sebe. Ništa se novo nije izgradilo. Oronula samo neka sećanja koja bi trebalo osvežiti događajem.
Snežana Davidović
(Donji Milanovac – Beograd)
* * *
Išla sam danas u šetnju kroz sebe.
Ništa se novo nije izgradilo.
Oronula samo neka sećanja
koja bi trebalo osvežiti događajem.
Snežana DAVIDOVIĆ (Donji Milanovac – Beograd) * * * Sunce je počelo da se krije od nas, cvrčci nas još greju svojom pesmom, a večeri gube neke drage mirise i zamenjuju ih nekim novim, na koje tek treba da se naviknemo.
Snežana DAVIDOVIĆ
(Donji Milanovac – Beograd)
* * *
Sunce je počelo da se krije od nas,
cvrčci nas još greju svojom pesmom,
a večeri gube neke drage mirise
i zamenjuju ih nekim novim,
na koje tek treba da se naviknemo.
Ćutiš.Osmeh kazuješ Porcelanski dečače A bilo je:čekaj me U snu najtužnije se plače. Stid te veće da pozlatiš Na maskembalu ptica Ćutiš,a sve ide I dan,i noć,i prašina sa lica. Čekaš da vrata se zatvore Porcelanski dečače U hodnicima najlepše se sanja I vetar plače,uvek plače.
Ćutiš.Osmeh kazuješ
Porcelanski dečače
A bilo je:čekaj me
U snu najtužnije se plače.
Stid te veće da pozlatiš
Na maskembalu ptica
Ćutiš,a sve ide
I dan,i noć,i prašina sa lica.
Čekaš da vrata se zatvore
Porcelanski dečače
U hodnicima najlepše se sanja
I vetar plače,uvek plače.
ТРЕН СА ТОБОМ … Можда те некад поново сретнем на раскршћу неком нових живота препознаћу те тада драгу и сетну по сећању давном времена прошлих и можда тај трен сусрета новог замени вечност без тебе дату јер није бескрај и време вечно то што тражим и због чега дишем мени само трен тебе треба одсјај … Настави са читањем “ТРЕН СА ТОБОМ …”
ТРЕН СА ТОБОМ …
Можда те некад
поново сретнем
на раскршћу неком
нових живота
препознаћу те тада
драгу и сетну
по сећању давном
времена прошлих
и можда тај трен
сусрета новог
замени вечност
без тебе дату
јер није бескрај
и време вечно
то што тражим
и због чега дишем
мени само
трен тебе треба
одсјај тог ока
плаветног неба
па нек будем онда
мртав и бео
јер за трен с тобом
ја дајем свој живот цео…
Udvoje hodaju A senka povrh krovova se njiše Zastanu(dva stabla gola Ispod nevidljive kiše) Gluvi za zvuk što se sliva U provaliju duha Sa pticom u oku-travi I ne znajući da li su u snu Ili na javi. Tek lišće što odnekud padne U kasnu jesen ih vrati Pođu lagano duž trotoara,zgrade U pusto polje … Настави са читањем “*** Radenko Nastić”
Udvoje hodaju
A senka povrh krovova se njiše
Zastanu(dva stabla gola
Ispod nevidljive kiše)
Gluvi za zvuk što se sliva
U provaliju duha
Sa pticom u oku-travi
I ne znajući da li su u snu
Ili na javi.
Tek lišće što odnekud padne
U kasnu jesen ih vrati
Pođu lagano duž trotoara,zgrade
U pusto polje ?U smrt?O,ko će znati?
Branku Miljkoviću Ne znam kako pesmom da viknem:Upomoć! Hvata me jeza i panika od silnog laveža psa u ponoć. Ko se usuđuje da uvodi prohibicije na moje ambicije? Da se postane lud u ovoj kući imaju se sve predispozicije. Ludilo nam u genima. Greška je u semenima. Evo nam lekcije: još pri rođenju treba uvesti … Настави са читањем “Prejaka reč ubija-Radmila Nastić Antanasijević”
Branku Miljkoviću
Ne znam kako
pesmom da viknem:Upomoć!
Hvata me jeza i panika
od silnog laveža psa u ponoć.
Ko se usuđuje
da uvodi prohibicije na moje ambicije?
Da se postane lud u ovoj kući
imaju se sve predispozicije.
Ludilo nam u genima.
Greška je u semenima.
Evo nam lekcije:
još pri rođenju treba uvesti selekcije.
Mene ne zanima
šta ološ misli o ludacima.
Mene zanima
ko veša po vrbacima,
stvarno je dobar po tim zadacima.
Ne slušaj mene ološu
jer ja nosim ludačku košulju,
i pričam vrapcima,
ne izlaži sebe žmarcima.