Категорија: Uncategorized

Voljena moja zašto me tražiš

sad kad me nema više,

kada su davno tragove moje

isprale jesenje kiše.

 

voljena moja zašto u vetru

još uvek čuješ mi ime,

zašto ti leta topla i svetla

zauvek postaše zime.

 

Ja želim da živiš naše snove,

da živiš za tebe i mene,

ne želim da oči ti suze kriju

da tuga teče ti kroz vene.

 

Za mene samo ponekad uzberi

crveni karanfil samo,

da sam uz tebe u dahu vetra

to samo ti i ja znamo.

 

Crveni cvetak na humku stavi

nek na njoj lagano vene,

i živi život ko nekad sa mnom,

živi za tebe i mene.

 

Udahni duboko i kreni dalje

vrati osmeh na lice,

prigrli život rukama obema,

jedan je lepotice.

 

Milovan Petrović

–

Srušio je sve mostove

a drumove preorao,

da će jednom nazad hteti

u mladosti nije znao.

 

Gradio je mnoge kule

i gradove širom sveta,

sve dok mladost nije prošla,

dok tuđina ne zasmeta.

 

Sad kada je ostario

a mladosti nema više,

mesto lepih vedrih dana,

nastupiše hladne kiše.

 

Pogled mu se često gubi

negde tamo u daljinu

dok grudi se bolom stežu,

spoznao je sad istinu.

 

Puteve je preorao

a mostove porušio,

u mladosti svojoj ranoj

suviše je bahat bio.

 

Sada samo Boga moli

da mu malo snage vrati,

da mostove što poruši

i puteve sam izgradi.

 

Milovan Petrović

–

Pod starim hrastom u sumrak dana

zamišljen starac sedi,

dok noć se spušta nad hrast i njega

sećanje na mladost bledi.

 

Poslednjom snagom priziva sliku

ljubavi mladosti svoje,

ona se gubi negde daleko

još pamti ime tvoje.

 

Grči se bolno, srce se steže,

još jedan pokušaj samo,

uzalud opet, slika se gubi,

zar sve je izbrisano?

 

Lagano sumrak i dalje pada,

donosi mrklu tamu,

starac se davno radovati prestao,

novom sutrašnjem danu.

 

S bledim slikama mladosti svoje

život mu nije lak,

trže se naglo, kao da shvati,

da to je i njegov sumrak.

 

Pogleda gore u prve zvezde,

k’o da mu namignu jedna,

to mora biti njegova ljubav,

još uvek mlada i čedna.

 

Milovan Petrović

–

Želeo sam da ti ruku pružim

da te vodim kroz život i vreme,

žurila si negde svojim putem

i kraj njega ti ostavi mene.

 

Žurila si i u toj brzini,

ti ne vide u oku mi tugu,

mahnula si samo mi veselo,

mahnula mi kao starom drugu.

 

Ostao sam da gledam za tobom,

gorčina mi tad zarazi vene,

nisi znala da sa sobom nosiš

moje snove, a i deo mene.

 

Nisi znala, a ja ti ne rekoh,

sad se kajem, to je greška moja,

da drugarstvo sa tobom ne želim

već da želim da si ljubav moja.

 

Nisi znala, a reći ti neću,

sad ne mogu takav podlac biti,

možda tamo negde ti si srećna,

pa ne želim sreću ti kvariti.

 

Ja ću dalje lutati po putu

… tvog odlaska … snevati o nama,

a gorčina živeće u duši

i teći će u mojim venama.

 

Milovan Petrović

 

–

Ja još lutam ulicama grada

još me na to tera luda nada,

sve misleći da ću jednom moći

ugledati te drage mi oči.

 

Ja još lutam, ne pitajte zašto

sve što želim odnela je tada,

al’ u meni ipak osta nešto,

osta ljubav i ta luda nada.

 

Još me prate stari muzičari

u sred noći iz iste kafane

još me boli još se s tugom borim,

još mi nisu zacelile rane.

 

Još me miris na tebe podseća

tihe noći što se nad grad spušta

još te želim kao prvog dana

Zamisli se,… pa gdeće ti duša.

 

Još me nada,… to ludilo vodi

ulicama ovog starog grada

sve umire gasi se polako

sve umire al’ ostaje nada.

 

Još ja lutam moj voljeni grade

ulicama i kad kiša pada

sve umrlo odavno u meni

sve umrlo, ali živi nada.

 

Milovan Petrović

–

Šumi more vetrovi nas nose

za nas dobra baš je luka svaka,

mi plovimo morima života

punim jedrom našeg jedrenjaka.

 

Šumi more talasi ljuljaju

našu lađu kroz život i vreme,

vetar dobar sve dalje nas nosi,

nosi tebe a sa tobom mene.

 

Šumi more obala daleko

ta daljina strahove ne stvara,

ja znam da će lađa cilju stići

u rukama dobrog kormilara.

 

Šumi more talasi se pene,

nad lađom su galebovi beli,

ispunismo sve životne snove

što smo davno u mladosti hteli.

 

Šumi more mi plovimo dalje,

zašto ne bi, kad nam dobro ide,

zaploviće i drugi za nama

kad nam osmeh na licima vide.

 

Šumi more ti ponosna stojiš,

za kormilom našeg jedrenjaka,

ja kapetan ali ti verujem

odluka je tvoja dobra svaka.

 

Šumi more i šumiće dugo,

kroz godine i mnoge vekove,

zaplovite i vi svojom barkom,

ispunite mladalačke snove.

 

Milovan Petrović

–

Zaplakale sve su muze,

zaplakale sve gitare,

ostale su sirotice,

sve najlepše pesme stare.

 

Zaplakala violina

tiho struna suzu briše,

zaplakala pesma jedna

što joj oca nema više.

 

Tiho suze reke pune

sad u njima mesta nema,

izliće se, poplaviti,

jer u nebo ode Kema.

 

Anđeli ga gore vode,

da sad njima pesme piše,

ostale su stare nama,

ali njega nema više.

 

Sad se s neba pesme čuju,

to naš Kema gore peva,

Anđelima, Bogovima,

i svim što ih ovde nema.

 

Milovan Petrović

–

Utihnuše stare violine

odleprša dobra pesma stara,

akordi se slediše na žici,

umorna je svirčeva gitara.

 

Kroz prozor se zora promolila

tužan čovek napušta kafanu,

natečene oči mu od dima,

dok proklinje zoru nasmejanu.

 

“Rujna zoro zašto žuriš tako

pa me teraš rano iz kafane,

zašto noćas kad mi tako teško,

kad mi nisu zalečile rane.

 

Violino zašto si prestala

zar zbog toga da ti kunem strune,

ti, gitara i vino u čaši,

mene samo može da razume.

 

Kafedžijo reci mi iskreno

da ti nije vina ponestalo,

ovo nije uredu od tebe,

mogao si se potruditi malo.

 

Muzičari i vi ste mi čudni.

Cele noći lečiste mi tugu,

iznenađen i uvređen sad sam,

zar se tako radi starom drugu.

 

Doći neću u kafanu ovu

nikad više,… čvrsto obećavam,

zoro bela ni tebe ne volim,

sad odlazim sa tugom da spavam.”

 

Milovan Petrović

–