Utihnuše stare violine
odleprša dobra pesma stara,
akordi se slediše na žici,
umorna je svirčeva gitara.
Kroz prozor se zora promolila
tužan čovek napušta kafanu,
natečene oči mu od dima,
dok proklinje zoru nasmejanu.
“Rujna zoro zašto žuriš tako
pa me teraš rano iz kafane,
zašto noćas kad mi tako teško,
kad mi nisu zalečile rane.
Violino zašto si prestala
zar zbog toga da ti kunem strune,
ti, gitara i vino u čaši,
mene samo može da razume.
Kafedžijo reci mi iskreno
da ti nije vina ponestalo,
ovo nije uredu od tebe,
mogao si se potruditi malo.
Muzičari i vi ste mi čudni.
Cele noći lečiste mi tugu,
iznenađen i uvređen sad sam,
zar se tako radi starom drugu.
Doći neću u kafanu ovu
nikad više,… čvrsto obećavam,
zoro bela ni tebe ne volim,
sad odlazim sa tugom da spavam.”
Milovan Petrović
–